Možda nepravedno, ali kada se spomene spomenik „kod konja“ malo ko se seti kneza Mihaila Obrenovića. Danas je plato na koji je postavljen omiljeno sastajalište za sve generacije. „Konj“ je jedan od najfotografisanijih spomenika u Beogradu, a njegovo postolje mesto na kome mladi rado odmaraju. Ipak, mnogi se zapravo nikada nisu upoznali sa potencijalnim skandalom vezanim za njegovo otkrivanje.
Kneza Mihaila Obrenovića naš narod je priznavao kao oslobodioca srpskog naroda od Turaka koji je, kao vičan diplomata, uspeo mnoge srpske gradove da vrati u naš posed (Beograd, Smederevo, Kladovo, Užice, Šabac…). Ipak, bilo je i onih koji su želeli da učine kraj njegovoj apsolutističkoj vladavini, što se i dogodilo 1868. godine. Na kneza je izvršen atentat od strane zaverenika, braće Radovanović. Nacionalna žalost trajala je tri dana, a ubrzo je pokrenuta ideja da se knezu podigne spomenik. Na konkursu je učestvovalo 17 umetnika, uglavnom stranog porekla, a pobedilo je idejno rešenje italijanskog vajara Enrika Pacija. Za mesto postavljanja spomenika simbolično je izabran plato kod Narodnog pozorišta, budući da je knez lično pomagao izgradnju ovog zdanja.
Spomenik je izliven u Minhenu, u radionici Ferdinanda fon Milera i svečano otvoren 1882. godine, povodom proglašenja Kraljevine Srbije. Događaj je upriličen na Svetog Nikolu, krsnu slavu Obrenovića. Malo je bilo onih koji su ovaj događaj propustili. Grad je bio okićen cvećem, grbovima i zastavama, a sam plato adaptiran za posetioce postavljanjem bine i tribina. Enriko Paci proglašen je tvorcem najznačajnijeg srpskog spomenika 19. veka. Ovom prilikom je i nagrađen Ordenom viteza takovskog reda drugog stepena.
Konjanička statua bila je novitet za Srbiju, inspirisana sličnim rešenjima u Firenci. Imajući u vidu da je knez bio zaslužan za oslobađanje države od turskih stega, Enrikova ideja je bila da ga predstavi kao diplomatu, a ne kao borca – konjanika. Podignutom rukom, vajar je aludirao na deo Srbije koji u tom trenutku još uvek nije bio oslobođen uz ideju da knez, ovim gestom, simbolično ostavlja brigu o tim oblastima potomcima u amanet.
Pijedestal (postolje) je dekorisan reljefima prema nacrtima arhitekte Konstantina Jovanovića. Bogat reljefni friz slikovito priča priču o hrabrosti srpskog naroda i njegov napredak pod Obrenovićima. Na severnoj strani može se pročitati posveta: „Knjazu Mihailu M. Obrenoviću III, blagorodna Srbija“.
Već prilikom samog otvaranja primećen je nedostatak koji je izazvao burne reakcije i opšte polemike. Naime knez Mihailo je predstavljen gologlav što je za tadašnje vreme bio neprihvatljiv izbor. U to vreme bilo je uobičajeno nositi neku vrstu šešira i pojavljivanje bez njega nije se smatralo pristojnim. Svejedno da li je bila kapa ili cilindar, tek uglavnom, bez njih se nije izlazilo u javnost. Da „tragedija“ bude veća u pitanju je bio spomenik zahvalne otadžbine i događaj je dostigao razmere skandala.
Kako se obično u ovakvim situacijama dogodi, pokrenuta je lavina ogovaranja kao i teorija da je nesrećni Enriko zbog bruke izvršio samoubistvo. I danas ima onih nevernih Toma koji se kunu da je ova teorija tačna. Ipak, Enriko se, pošto je regularno isplaćen, vratio u svoju rodnu Italiju u kojoj je umro prirodnom smrću 17 godina kasnije. Beograd je toliko zavoleo da je deci nadenuo naša imena.
Obrukan ili ne, Paci nam je ostavio predivnu konjaničku statuu u samom srcu Beograda.
Opanak
