O užasnom kraju slavnog srpskog vojskovođe postoji više verzija.
Prvu i, po svemu sudeći lažnu, plasirali su komunisti, koji su rekli da je vojvoda izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk.
Kasnije je, kako je pisao “Nedeljnik”, Diko Pejatović pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi.
U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio: “Stani, sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine”.
“Nedeljnik” je naveo da se danas kao najtačnija postavlja tvrdnja da su partizani krajem 1944. godine upali u kuću vojvode Bojovića.
Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire da mu se predstave.
Partizani isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu, ali kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu krajnje nedostojno i da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Potom su ga uhapsili.
U članku o Petru Bojoviću na Vikipediji navodi se da vojvoda po povratku iz zatvora nije imao šta da obuče jer mu je kuća opljačkana po ulasku partizana u Beograd, pa je obukao uniformu, koja mu je jedino ostala u kući, a kada je izašao na ulicu, videli su ga neki partizani i počeli da ga ponižavaju i tuku.
Bojovićev mlađi sin Dobrica je po toj verziji priskočio ocu u pomoć, ali su ga partizani uhapsili i osudili na deset godina zatvora pod optužbom da je komandovao četničkim ilegalacima.
Komunistički zlikovci su vojvodu Bojovića, tada starog 86 godina, u zatvoru svakodnevno tukli, mučili i ponižavali.
Izmučenog i povređenog, pustili su ga iz zatvora posle nekog vremena. Vojvoda Petar Bojović umro je od posledica torture 19. januara 1945. godine.
Bojovićev komšija iz Trnske ulice dr Pavle Milošević svedočio je kasnije da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu jer im je smetalo njegovo slavno ime.
“Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre”, pisao je Milošević.
Komunisti su najverovatnije kaznili vojvodu jer je podržao otpor generala Draže Mihailovića.
Saznavši za smrt vojvode Bojovića OZN-a je preko Radio Beograda objavila vest.
„Poštovani slušaoci danas je 20. januar 1945. godine. Juče u Beogradu umro je Vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen.”
Odlikovanja Vojvode Petra Bojovića
Domaća odlikovanja
Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
Orden belog orla 3, 4. i 5. reda
Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
Orden Takovskog krsta 2, 3, 4. i 5. reda
Orden Svetog Save 3. reda
Orden Jugoslovenske krune 1. reda
Zlatna medalja za hrabrost
Medalja kralja Petra I
Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
Spomen-krst 1913.
Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
Albanska spomenica
Spomenica garde
Inostrana odlikovanja
Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
Orden za građanske zasluge, Bugarska
Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
Orden Daneborg 4. reda, Danska
Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. i 3. reda, Engleska
Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
Orden Svetog Vladimira sa mačevima 3. reda, Rusija
Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
Ratni krst 1914—1918, Francuska
Poslednje godine (1944—1945)
Po oslobađanju Beograda krajem 1944. godine, desio se jedan nemili incident u njegovoj kući od pripadnika OZNE. Preminuo je 19. januara 1945. godine, u svojoj kući u Beogradu. Sutradan 20. januara porodica je kontaktirala komandu grada Beograda i prijavila smrt. Saznavši za smrt vojvode Bojovića OZN-a je preko Radio Beograda objavila vest.
„Poštovani slušaoci danas je 20. januar 1945. godine. Juče u Beogradu umro je Vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen.”
Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na volovskim kolima prevezeno 21. januara na Novo groblje. Sahranjen je bez ikakvih vojnih počasti u porodičnu grobnicu u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Sahrani od poštovalaca nije prisustvovao niko. Za to su se postarali ljudi u kožnim kaputima koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu. Nisu dozvoljavali poštovaocima njegovog dela da priđu grobu i odaju poštovanje. Jedini je srpski bojni vojvoda koga su ponizili unuci njegovih ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.
Fb grupa: MS Seminar srpskog jezika književnosti i kulture/Mondo
Pročitavši ovaj članak došao sam do zaključka da mi kao narod nismo zaslužili imati svoju državu. Ne cenimo svoje pa kako bi cenili tuđe. Koja priznanja i odlikovanja, je dobio taj veliki čovek i da je sve gnusno pogaženo i sramno završiloo, a ne radi se o neprijateljskom oficiru ili vojvodi već o nesrećnom srbinu čiji su starački dani tragično završili pogazuvši tadašnja vlast sva svetska i domaća priznanja tome velikom borcu Srbinu kome para nije bilo. Sramno i žalosno.
Zapravo, Vojvoda Petar Bojović i jeste bio krvni neprijatelj OZNE. Zato što je najveći deo OZNE ratovao na strani Austro-Ugarske, protiv Srbije, za vreme Prvog Svetskog Rata.