Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda.
Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji.
„Naša je pravda na Kosovu izgubljena”, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže.
Celokupna sudbina svih tih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je “lafe“ pretvorila u “ratare“, ostavivši im u duši „Strašnu misao Obilića”, da tako žive razapeti između svoje ’ratarske’ rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli.
Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintisencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.
Ivo Andrić
