U Srbiji posebnu vrstu objekata seoskog narodnog graditeljstva čine čardaci – objekti rađeni od drveta koji su služili za odmor i povremeni boravak.
Na ovim zdanjima došli su do izražaja maštovitost i veština majstora u obradi i ukrašavanju drveta. Ovaj objekat koji je jedan od simbola narodnog graditeljstva u Srbiji često je građen kao spratna zgrada od dve prostorije. U prizemlju je ostava, a na spratu prostorija za odmor i obedovanje. Ovakve zgradice služile su o većim crkvenim praznicima i saborima, za primanje i smeštaj gostiju i prijatelja i obedovanje sa njima. Imali su ih samo najimućniji domaćini.
Čardakova rođaka KOTOBANjA
U Vojvodini, a ponajviše u Sremu, čardaci slični ovima nazivaju se kotobanje. One su bile prava dika domaćinstva. Danas kotobanje isključivo služe za smeštaj žitarica, uglavnom kukuruza. Čest je slučaj da se ispod kotobanje nalazi svinjac ili kokošinjac.
Međutim, kao i u ostatku Srbije, poput njihovih rođaka – čardaka, i kotobanje su nekada imale drugu svrhu. Sremske kotobanje nisu služile samo za smeštaj žitarica, već su u njihovom sastavu bili i kućerci u kojima su stanovali mladenci. Ispod kotobanje često se može naći i zidani deo koji je služio kao letnja kuhinja, a iznad nje, na spratu je drveni deo ograđen letvicama u kom se skladišti kukuruz.
Kotobanje su bile i često mesto za dečiju igru i skrivanja, pa i mesto koje se ukrašavalo muškatlama. Neretko se grožđe puštalo da uspuže na čardake. Poneka koka bi ovde pravila i svoje gnezdo. A svakog septembra elevatorom za kukuruz punile bi se kotobanje sveže ubranim klipovima.
Kotobanja ima i svoj krov od crepova, a “zidovi” od letvica služe da bi se kukuruz sušio na promaji.
U sremskom selu Golubinci se, kao spomenika kulture od velikog značaja, može videti čuvena Lepšanovića kotobanja iz 1876. godine. Zbog svoje ornamentike i lepote, jedinstvenog načina gradnje, stavljena je pod zaštitu države i evropske kulturne baštine.
OPANAK
