Kod mene u porodici postoji jedan neuobičajen običaj da se radujemo poseti sveštenika. Znamo da nam u kuću ulazi vedar, duhovit i dobronameran čovek. Njegove posete osim zvaničnog imaju i nezvanični deo. Tada nam obično ispriča neku od svojih poučnih i inspirativnih priča, ili pokuša da odgovori na naše nedoumice. Tako je i ove godine, na Lazarevu subotu, kao i obično pešaka, obišao svoju parohiju, kako bi povodom predstojećeg Uskrsa osveštao vodicu. Ovoga puta sa sobom je doneo i neobičnu priču o Dragošu Brajeru…
Ne znam ni sama koliko puta sam prošla pored mermerne ploče u dvorištu crkve Jasenak u Petrijevu. I koliko puta sam sa nje pročitala imena, godine rođenja i smrti Dragoša i Zlatije Brajer, a da me nijednom nije spopala radoznalost da se raspitam ko su bili ljudi čija su imena na spomen-ploči. Ne znam ni koliko sam prašine obrisala sa monografije „Crkva Jasenak kraj Smedereva” protojereja Dušana D. Mitoševića, a da je nikada nisam otvorila. Jer da jesam, znala bih ko je bio Dragoš Brajer, odnosno Karl Brajer.
Dragoš Brajer se rodio u Beču 1888. godine. Roditelji Bečlije Josif i Hermina nazvali su ga Karl. Karl je u Beču proveo detinjstvo, završio gimnaziju, kasnije i studije građevine na bečkom Tehničkom fakultetu. I verovatno u svom mladalačkom životu ni pomišljao nije da će život završiti kao pravoslavni sveštenik u sred Srbije.
Točak sudbine je za Karlov račun zavrteo Prvi svetski rat. Na ovom ruletu Karlu je dopalo da u svojoj dvadeset osmoj godini u dobrovoljačkoj uniformi austrijskog lajtnanta (oficira) postane okružni inženjer u Kruševcu početkom 1916. godine. U to vreme srpski vojnici i civili, koji su preživeli Albansku golgotu, stigli su na obale Jonskog mora, dok je u Srbiji Austrougarska uspostavljala vojnu upravu.
Razočaranje u osvajački rat se ukrstilo sa jednom sasvim drugom pričom – ljubavnom pričom. Naime, Karl je u Rekovcu, među izbeglicama, upoznao Zlatiju Krupežević. Zlatija ili Zlata je bila kći narodnog poslanika i prote Nikole Krupeževića iz Velike Krsne. Završila je Višu zanatsku školu, a zanimala se za umetnost i književnost. Prema pomenutom članku iz „Politike” može se zaključiti da je upravo njena kuća, koja je služila kao oficirska menaža austrijskoj vojsci, bila mesto na kojem su se sastajali i razmenjivali mišljenja i emocije ovo dvoje mladih ljudi.
Da li usled svog razočaranja ratom ili zbog prevelike ljubavi prema Zlati, ili možda zbog preplitanja ovih okolnosti, Karl je rešio da pređe u pravoslavlje. Prilikom jednog svog odsustva krstio se u pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Beču. Tako se u Srbiju vratio sa novim imenom Dragoš, a uskoro se i venčao sa Zlatom. O Karlovoj novoj veroispovesti njegovi nadređeni nisu ništa znali. Da jesu, verovatno bi mu sledio vojni sud zbog izdaje.
Zahvaljujući lekarskom uverenju, koje je dobio na ime bronhitisa, Dragoš je zajedno sa svojom ženom otišao u Beč, pa u Švajcarsku. Zatim je srpskim vlastima predao zahtev za državljanstvo i, bez obzira na bronhitis, prijavio se za učešće na Solunskom frontu. Ostaje nejasno da li je učestvovao na frontu ili je u iščekivanju dozvole dočekao oslobođenje Srbije. Sa okončanjem rata Zlata i on dolaze u Veliku Krsnu i tu ostaju. Prvi posao koji je Dragoš počeo u svojoj novoj zemlji je bio mlinarski. U mladenovačkom kraju je izgradio prvi mlin sa saugas motorom. Ali, posao mu je propao. Posle mlinarskog fijaska oprobao se kao građevinar u Smederevu. Izvodio je zemljane nasipe, gradio radionice za popravke železničkih vagona i sagradio nekoliko vila u Beogradu. Izgleda da se nije pronalazio i snalazio u poslovanju jer mu se finansijska situacija vremenom pogoršavala. Tako je odustao od daljih poslovnih poduhvata i 1929. godine, u četrdeset prvoj godini života, upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu. Verovatno je uzor našao u porodici svoje žene, u kojoj se sveštenički poziv prenosio s kolena na koleno. Za sveštenika je rukopoložen u rakovačkom manastiru, a prva služba mu je bila u udovičkoj parohiji, koja je obuhvatala sela Udovice i Petrijevo kod Smedereva.
Novoosnovana udovička parohija nije imala svoju crkvu, već je narod odlazio u smederevsku gradsku crkvu, pa je otac Dragoš došao na ideju o podizanju crkve u svojoj parohiji. Kao pogodno mesto za hram nametalo se mesto Jasenak u blizini Petrijeva.
Više o gradnji crkve u Jasenku pročitajte u magazinu Identitet.
Za ovakve i još mnoštvo lepih tema poručite šatampano izdanje magazina Identitet putem mejla identitet.projekat@gmail.com ili fb-stranice https://www.facebook.com/casopisidentitet/.
