U svojoj lirskoj prozi pod nazivom Ex Ponto, u okviru završnog dela „Epilog“, Ivo Andrić je 1918. godine zapisao odgovor na najvažnije pitanje o smislu postojanja čoveka na ovom surovom svetu. Zbog situacije u kojoj se nalazio, naime boravio je u ćeliji i u izgnanstvu dok je pisao ovo delo, osnovni motivi bili su samoća, nemir, usamljenost, melanholija, strepnja…
Sputan samoćom, shvata životne istine i smisao borbe i to mu osvetljuje mračne dane. Eks Ponto obiluje životnim istinama iz kojih učimo i prema kojima živimo. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan.
– Mnogo samuješ i dugo ćutiš sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!
– Šta si video u letnji dan, sine moj?
– Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.
– Šta si video u letnji dan, sine moj?
– Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.
– Šta si video, sine moj, u letnji dan?
– Video sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj smeni greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.
– Hoćeš da usneš, sine moj?
– Ne, oče, idem da živim!
Andrićeve poruke
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Sa najbeznačajnijim gubicima čovek se najlakše pomiri.
Ljudi su u veikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe.
Ljudi su teški i njina surovost i podlost, a vetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslađa, mukla hladna jutra moji najsvečaniji časovi.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. – Lagan sam, lagan da poletim.
Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovina tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima.
Sve se niži višega boji. A onaj koji nema nikog da se boji taj preza pred strahom kog mu rađa njegova bolesna mašta, jer strah je zaraza koja ispunja sve mozgove.
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često nam baš to malo nedostaje?
Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog suseda.
Živite i borite se kako najbolje umete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svetla između dveju beskonačnosti. Volite ljude, često im pomozite i uvek ih poželite, jer su nam svi ljudi potrebni.
I šta pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol.