Glumac Nenad Jezdić prisustvovao je otkrivanju spomenika braći Sokolović – Mehmed-paši i Svetom Makariju u Andrićgradu i tom prilikom dao intervju koji je podigao srpsku javnost na noge. Jezdić je prokomentarisao činjenicu da se na naslovnim stranama sve više nalaze vesti o smrti dece od droge, rijaliti zabave u kojima vrišti golotinja…
– Priča čovek danas, bila je ekskurzija, maturantska u Italiji, i znate šta su Italijani rekli za našu decu, srpsku? Za naše devojke? Jako su lepe, šteta što su kurve! Obučene su kao kurve. Molim te napiši to. Ne mora to Italijan da nam kaže, ja to vidim. A zašto? Pa muškarci to vole. Navukli su se na jeftine i drečave plastične igračke – rekao je Jezdić.
– Izvinjavam se, ali ja rakiju čuvam u hrastu i u prohromu – plastika je prevaziđena, a i otmenije je. Gde je tu život, gde je muškost, gde prilježnost, gde su materinski i očinski instikti nestali? U golom pupku, u pirsingu, „buši… buši… samo buši… ha-ha-ha-ha…“, kaže onaj deda u filmu?
– To su rat i borba od malopre. Opšti rat. Žene i majke koje vode rat na svoj način. To su one majke, svete, one koje su čekale svoje muževe, svoje braniče i koje su produžile ovaj narod. Gde su sad te majke? Gde su sad i koje su to majke koje će svoju decu i sinove da vaspitaju? Kako mislimo mi da opstanemo? To je sveti rat, rat nad ratovima koji mi moramo da dobijemo.
Ima i onaj trenutak koji valjda dođe svakome od nas u životu, kada zamolimo Boga da ne tovari na nas više od onoga što možemo da ponesemo…
– Veliku hipoteku sopstvenih reči dajem. Ja u nekim trenucima svog zanosa, gordosti, da prosti Bog, kažem, kad pomislim na činjenicu da ti Bog uvek da ono što možeš da poneseš, a meni Bog nije dao ni rat, ni stradanje, ni patnju, ni bratoubistvo, ali dao mi je velika iskušenja s druge strane, iskušenja supruga, oca, i pogotovu velika iskušenja poljoprivrednika, profesionalnog glumca. Ja sam glumac u ovakvoj Srbiji – jednako budala, jednako pajac, jednako klovn…
Izvor: Kurir