Srednjoškolac pismenim sastavom održao lekciju mladima: Ljudi se cene po tome kakav telefon nose u džepu, a mnogi roditelji od svog poštenog rada deci ne mogu da pruže sve

Pismeni sastav šesnaestogodišnjeg Stefana Jurkovića iz Novog Sada, na temu ”Problemi moje generacije”, izazvao je buru pozitivnih komentara na društvenim mrežama. Ovaj svestrani srednjoškolac navikao je da nakon školskih obaveza pomaže ocu u radionici. Do sada je sa svojim ocem, čuvenim humanitarcem – stolarom Miletom, napravio nekoliko stotina dobrotvornih hranilica za bebe, a namerava i da nastavi zanat svoga oca. Stefanu nije bitno “čiji si sin, ni ko ti je otac, bitno je da jednoga dana budeš kompletan čovek”.

Ovaj učenik srednje tehničke škole “Mileva Marić Ajnštajn” vremena nalazi da se bavi i sportom. Upravo je nedostatak svestranosti jedan od brojnih problema sa kojima se susreće njegova generacija za koju tvrdi da je “zaglupljena tehnologijima, da se više niko ne druži, ljudi se cene po tome kakav telefon nose u džepu, smatraju da nisu vredni ako nemaju skupe stvari, a mnogi roditelji od svog poštenog rada deci ne mogu da pruže sve…”
“Ja sam zahvalan mojim roditeljima na ovakvom vaspitanju i trudiću se da budu ponosni na mene” – rekao je mladi Stefan koji je svojim pismenim sastavom društvu očitao dobru lekciju. Stefanov sastav prenosimo u celosti:

“U ovom 21. veku, neću vas slagati, moja generacija, pa čak i ja koji sam deo nje, izraziću se ružno, zaglupljeni su modernom tehnologijom, telefonima, kompjuterima, video igricama, pa čak i televizijom. Volim da slušam priče starijih kako je njima bilo u ono vreme kada ti je bila potrebna samo jedna poljana, jedan lep i sunčan dan, jedna lopta i četiri kamena.
Našim roditeljima, babama, dedama, pradedovima, ujacima, strinama, stričevima za sreću je bilo potrebno malo, za razliku od nas danas. Danas ako roditelji ne mogu da ti pruže moderan telefon, skupe patike, skup kompjuter ili neku bezvrednu stvar, odmah oni kod neke dece ispadaju mnogo loši roditelji, a ne razmišljaju o tome zašto roditelji to ne mogu da im pruže.
Ne mogu da im pruže zato što se poštenim radom sve manje može steći, a ja se iskreno nadam da će se to jednog dana promeniti. No, otišao sam predaleko, istinski problem naše generacije je taj što odrastamo u vremenu gde nas moderna tehnologija zaglupljuje. Cela moja generacija poseduje mobilne telefone.
Kada bi nekima od njih bili oduzeti telefoni na nedelju dana, ja sam siguran u to da bi izbila opšta katastrofa, mnogi ne bi znali šta bi radili sa sobom. E, to i jeste problem moje generacije, mi ne znamo da živimo!
Naš život se svodi na to da ustanemo ujutru umorni za školu zbog prekomernog korišćenja telefona, odemo u školu, tamo bukvalno “prozujimo” sedam časova, vratimo se kući, jedemo, ponovo legnemo i koristimo mobilni telefon do ponoći, i tako u krug svaki dan.
Vikend, veselje, dan kada svi izlaze, skupi se nas pet, šest, odemo negde sednemo naručimo piće i čačkamo telefone, nema komunikacije među ljudima, danas je bitnije ko je kakvu sliku stavio na Fejsbuk ili Instagram nego bilo šta drugo. Tako je kako je, jednostavno ne znamo da živimo, a to i jeste problem moje generacije!
Moje je mišljenje da bi se problem moje generacije jednostavno mogao rešiti odlaskom na bilo koju vrstu sporta gde bi za dva tri sata treninga očistili svoje glave i misli od prevelikih beznačajnih informacija koje nam sve više ometaju pravilno odrastanje!”