U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, kada su Aleksu Šantića austrougarske vlasti zbog patriotizma i širenja ideja u nacionalnom oslobođenju proterale iz Mostara, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna.
Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno, leče patnju i ulivaju nadu.
Veliki Bože Istine i Pravde,
Koji me diže iz gnusnoga kala,
U krvi oganj, u ruci mač dade,
I reče: “Prkosi vihorima zala!”
Bože, koji si u prostor beskrajni
Dao mi svijet, koji ne zna niko,
U dušu moju unio luč sjajni
I na bolove me i stradanja svik’o…
Daj mi u srcu kap Tvoje milosti
I stišaj buru podivljale ćudi:
Da mogu praštat gonjenja i zlosti,
I cio svijet prigrlit’ na grudi…
