Sveti Serafim Sarovski bio je jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.
Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u Kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.
Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Sa velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro podve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za njegov blagoslov.
Kada su ga pitali šta je cilj našeg života, otac Serafim Sarovski je odgovorio: Vraćanje u naručje Oca Nebeskog.
Pouke oca Serafima Sarovskog žive skoro dva veka nakon njegove smrti. Ovo su njegovi saveti o tome kako da sačuvate unutrašnji mir i odolite padu u očajanje i beznađe:
“Svagda treba trpeti što god nas snađe, Boga radi sa blagodarnošću. Naš je život – jedan minut u poređenju sa večnošću, i zato „stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti“ (Rimlj. 8, 18).
Ćutke podnosi kada te neprijatelj žalosti, i Gospodu otkrivaj srce svoje.
Kada ti neko vređa čast ili ti čast uskraćuje, na sve načine nastoj da mu oprostiš, po rečima Jevanđelja – „i koji tvoje uzme, ne išti.“ (Lk. 6, 30)
Kada nas ljudi ruže, treba sebe da smatramo nedostojnima pohvale. Kada bismo pohvale bili dostojni, svi bi nam se klanjali.
Mi svagda i pred svima treba da unižavamo sebe, sledujući pouci Svetog Isaaka Sirina: „Unizi sebe i ugledaćeš slavu Božiju u sebi“.
Zato, zavolimo smirenje i ugledaćemo slavu Božiju. Jer, gde se toči smirenje, tamo se i slava Božija toči.
Da nema svetlosti, sve bi bilo mračno – isto tako i bez smirenja, u čoveku ničega nema osim tame.”
“Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom – jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: “U miru je mesto Njegovo.”
“Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli.”
“Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: “Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole.” I reči Gospodnje: “Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega.”
“Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: “Gospode Bože naš! Daj nam mir!”
“Kao što se Gospod brine o našem spasenju, tako i đavo nastoji da dovede čoveka do očajanja.
Duša uzvišena i stamena ne očajava u nesrećama, ma kakve da su one. Naš život je kao neki dom iskušenja i muka, ali mi nećemo odstupiti od Gospoda, dok On ne naredi našim mučiteljima da nas ostave i ne budemo oživljeni sopstvenim trpljenjem i stamenim bestrašćem.
Izdajnik Juda bio je malodušan i neiskusan u borbi i zbog toga je neprijatelj, videći njegovo očajanje, navalio na njega i naterao ga da se obesi. Ali, apostol Petar, kamen-stanac, kada je pao u greh, budući iskusan u borbi, nije očajavao i nije izgubio prisebnost duha, nego je prolio gorke suze iz srca punog žara, i neprijatelj, kada je Petrove suze (pokajanja) ugledao, kao da mu je oganj oči opržio, pobegao je daleko od njega sa bolnim krikom.
Dakle, braćo, uči Prepodobni Antioh, kada nas bude spopalo očajanje, ne pokorimo mu se, nego ukrepljujući se i ograđujući svetlošću vere, sa velikom odvažnošću, recimo lukavom duhu: „Šta je nama do tebe, od Boga otuđeni begunče sa nebesa i slugo lukavi?! Ti nam ništa ne smeš učiniti. Hristos, Sin Božiji, ima vlast i nad nama i nad svima. Njemu smo sagrešili, i pred Njim ćemo se i opravdati. A ti, pogubniče, udalji se od nas! Ukrepljivani Časnim Njegovim Krstom, mi gazimo tvoju zmijsku glavu!“ (Ant., Slovo 27).”
Dana 14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere “Umilenje”. Oko vratu mu je visio mali krst sa raspećem, a ruke su mu bile prekrštene na grudima.
Dobro veče.
Izvinite na mom lošem jeziku. Ja ne govorim bosanski. Koristim automatskog prevodioca.
Želeo bih da znam ime slikara dela koji se nalazi na vrhu vaše stranice. Stvarno mi se sviđa ova slika.
Unapred hvala na pomoći.
Bernard