Kolubarska ili Suvoborska bitka je najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu. Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu od preko 200 km. Cilj Kolubarske bitke bio je da se Kraljevina Srbija odbrani od austrougarske vojske, koja je već okupirala Beograd, Šabac, Valjevo, Užice i celu severozapadnu Srbiju.
Srbija tada već bila znatno oslabljena nakon poraza u operacijama oko Drine, a i sa vojskom se povlačio i narod, što je dodatno otežavalo odbranu države. U trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije, jer je austrougarska vojska bila daleko brojnija i bolje opremljena, ova bitka rovovskog tipa okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića.
U noći 14. novembra komandant I armije general Petar Bojović biva ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inače čovek rođen na Suvoboru.
Kolubarska bitka počinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga,i prema naredbi vrhovne komande počele da utvrđuju položaje, u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Takođe je stigla naredba da se svi mostovi na Kolubari unište, radi onemogućavanja daljeg prodora neprijatelja.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Austrougari su stigli do Kolubare, na bečkom dvoru već se slavila pobeda, a svetski mediji javljali su o propasti Srbije.
A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba svoja sina sišao u rov. Zabeleženo je da je ovo govor koji je održao iscrpljenoj i umornoj vojsci:
„Deco moja!
Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!
Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!
Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.
Ostali, napred!”
Reči narodnog “kralja Pere” odzvanjale su mnogo šire od blatnjavog rova. I, kao u bajci, učinile su nemoguće!
Preporođeni vojnici, odmoreni u skladu sa brilijantnim planom generala Mišića, nezaustavljivo su jurnuli na neprijatelja i potisnuli ga donoseći Srbiji pobedu o kojoj se i danas priča u vojnim školama širom sveta.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale:
“Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.”
Pobeda u ovoj bici je osvojena manevrom unazad, što se u ratovanju retko događa. Reč je o sukobu u kom je srpska strana preuzela defanzivnu ulogu. Posle povlačenja do Kolubare i okolnih planina, usledio je kontraudar koji je neprijatelja potpuno paralisao i omogućio briljantnu pobedu. O značaju ove operacije dovoljno govori činjenica da je srpska vojska zarobila čak 42.000 austrougarskih vojnika, kao i ogromnu količinu ratne tehnike, municije, opreme…
Mišićeva taktika povlačenja, pregrupisavanja I armije i koncentrisanog udara na VI armiju koja je bila razvučena na širokom frontu i danas se izučava na vojnim školama širom sveta.
Posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje. Tokom noći između 14. i 15. decembra, austrougarske trupe su napustile Beograd, koji je 15. decembra oslobođen. Po okončanju bitke dolazi do sporadične epidemije tifusa koja će dobiti velike razmere početkom 1915.
General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.
Opanak, Dnevno, RTS
