Vojvoda Petar Bojović, srpski i jugoslovenski vojvoda (feldmaršal) odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine), Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1933. godine) i francuskim Ordenom Legije časti (1936. godine). Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Uvršten je u red najvećih vojskovođa srpske ratne istorije, pa ipak, kraj svog života dočekao je u pritvoru, a na večni počinak ispraćen je sramno.
Preminuo je u 87. godini života 19. januara 1945. u svom beogradskom stanu. Komunistička kontraobaveštajna služba preko radija je zabranila prisustvovanje naroda sahrani, a leš je na Novo groblje prevezen taljigama.
Jedna od sramnijih stranica istorije glavnog grada Srbije nakon oslobođenja Beograda od nemačke okupacije u jesen 1944. dogodila se krajem te godine na Vračaru, u Trnskoj 25, adresi jedinog živog srpskog i jugoslovenskog vojvode Petra Bojovića, učesnika u sedam ratova i odlikovanog našim najvećim vojnim počastima.
Pripadnici komunističke kontraobaveštajne službe OZNA, upali su Bojoviću u stan. Bojović je upitao nezvane goste ko su, a oni su, spazivši šinjel kraljeve vojske s vojvodskim oznakama, počeli da omalovažavaju i maltretiraju starca.
Njegov sin Dobrosav priskočio mu je u pomoć, zbog čega je osuđen na deset godina robije, pod optužbom za saradnju s četnicima.
Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.
Nikola Pašić
Bojovića su najprimitivnije vređali i šamarali, gazili mu uniformu i bacali odlikovanja, nakon čega je i on uhapšen. U zatvoru je svakodnevno maltretiran, psihički i fizički, i kući je vraćen u vidno pogoršanom stanju. Nedugo zatim je i preminuo u 87. godini.
OZNA je javno preko talasa radio Beograda zabranila prisustvo naroda sahrani, preteći drastičnim represalijama svakome ko se usudi da vojvodi oda počast. Zaobiđeno je i pravo na sahranu o trošku države, pa je leš Bojovića na novo groblje prevezeno taljigama. Sahranu u najužem krugu porodice budno su nadgledale siledžije u kožnim kaputima.
Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći patriota, ponikao iz naše srpske zemlje.
Živojin Mišić
Da apsurd bude potpun, nove komunističke vlasti su iste godine poništile odluku iz 1942. i jednoj od beogradskih ulica vratili ime Vojvode Bojovića. Rođen 1858, učestvovao je u sedam ratova – oba balkanska, oba svetska, oba sa Turcima i u ratu sa Bugarima. Odlikovan je najprestižnijim priznanjima, među kojima i francuskom Legijom časti (1936), a penziju je 1922. godine dočekao na mestu načelnika Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS.
Na početku Drugog svetskog rata, kao jedini živi vojvoda postavljen je na mesto vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. U toku Aprilskog rata bio je, kao jedini živi vojvoda, pomoćnik vrhovnog komandanta pošto je kralj Petar II još uvek bio maloletan. Nakon kapitulacije odredio je sebi kućni pritvor iz koga je 1942. poslao pismo podrške „armijskom đeneralu, gospodinu Draži Mihailoviću“.
Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.
Arčibald Rajs
Falsifikatima i pojednostavljivanjima sklona komunistička istorija nakon Drugog svetskog rata prećutkivala je njegovo ime, a posebna „omerta“ pratila je gnusan način na koji je skončao. U poslednjih četvrt veka, sprovedena je delimična rehabilitacija Bojovićevog lika i dela.
Oprosti nam vojvodo, i neka ti je laka tvoja srpska zemlja.
ESPRESO, Jadovno, RASEN
