Koliko ste do sad puta, u situacijama kada vas napadne zarazan smeh najčešće ni iz kakvog posebnog povoda, čuli rečenicu “šta se smeješ k’o lud na brašno”?
Ovu izreku Srbi koriste od davnina i ako se iskreno zamislimo, teško bismo objasnili njenu etimologiju jer nam poređenje ne zvuči baš najjasnije. Međutim, ova stara izreka nastala je povodom jedne vrlo interesantne istorijske priče.
Prema jednoj teoriji smatra se da izraz ima makedonske korene. Tamo je postojao običaj da se duševni bolesnici (koji su se često i histerično smejali) leče uz molitve nad brašnom od kojih su zatim pravljeni hlepčići.
Druga teorija kaže da poreklo ovog neobičnog izraza treba tražiti još u Staroj Grčkoj. Naime…
Ljudi su tada verovali da božanstva, kao i ljudi, umiru. Ona to čine u jesen i ponovo se rađaju s proleća. Ipak, preko zime, dok su stari bogovi mrtvi, a novi još nisu rođeni, duše mrtvih izlaze na svetlost dana, a jedina zaštita od njih za žive je smeh i radost.
Zato je to vreme kada razuzdane povorke svečara idu ulicama, igraju po trgovima i obilaze naselja. U tim povorkama naročito mesto zauzilami su likovi budala, dvorskih luda i ostalih lakrdijaša kojima je smeh bio nezaobilazni način teranja straha.
A kako su se ove “lude” često posipale brašnom, da bi bile bele kao mrtvaci koje ismejavaju, ovde treba tražiti korene izreke “smeje se k’o lud na brašno”.
(Dnevno)