“Nema veće radosti čovekove od one koju može da podeli sa jednom ženom,” pisao je naš veliki pesnik Jovan Dučić u svom Blagu cara Radovana. Pisao je i nešto sa čime se mnoge žene ni tada, a naročito danas ne bi složile, zbog čega ne bi oklevale da ga nazovu vanserijskim šovinistom. Međutim, najlepše stihove o ženi koji se nalaze u samom vrhu srpske poezije ostavio je upravo Dučić.
Ono kako je zaista Jovan Dučić video ženu najbolje opisuje jedna od njegovih najlepših pesama – “Pesma ženi”.
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka —
Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština porazan i leden,
A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
Dučić pevajući o ženi peva o ljubavi, prirodi… dokazujući da je sve na ovom svetu, dani i noći, zore i sutoni, zemlja i nebo, cveće i drveće, sene i svetlost… prožeto ženom, odn. njenom pojavom i prisustvom koje svemu daje značaj. Ona je tiha, nepoznata, obuzeta čežnjom i bolom. Ona je svevremena i univerzalna. Ona je bliža božanstvu nego čoveku, nedostižna, nema, daleka, hladna… Ona je jedna velika tajna koja se sneva. Žena postoji u pesnikovoj duši, u njegovim mislima o njoj.
Samo čovek koji voli ženu i koji o njoj peva može odistinski da je poznaje, dok je njena lepota za druge samo jedna velika tajna. Samo je pesnik i čovek koji voli sposoban da upozna njene nedogledne lepote. I upravo on je odgovoran za ono što je zavoleo.
