Kada su turski pregovarači posle poraza kod Loznice, došli u srpski logor s molbom da im se predaju zarobljenici i tela poginulih bosanskih gazija, dočekaju ih srpske vojvode zlatom i srebrom okićeni’’. Na njihovo pitanje : ’’A gde je Crni Đorđe?’’, Karađorđe odgovori: ’’Kojekude, ja sam Crni Đorđe, no nekome sam beo, a nekome baš crn!’’
Turci, videvši ga onako prosto obučenog, nisu mogli poverovati da je to zaista srpski vožd o kome su toliko do tada slušali. Napuštajući po obavljenom poslu srpski logor i opraštajući se od srpskih vojvoda, zamole : ’’Pozdravite, biva, od naše strane Beg Đorđija!’’
Karađorđe nije bio gramziv i koristoljubiv čovek. Kada mu je 1811. godine Skupština odredila godišnju platu od 24000 groša vožd je odbio. Vojvodama i starešinama koji su navaljivali na njega da primi određenu platu on odgovori:’’ Fala vam braćo, kojekude, ako Bog da, te sav narod Srbski od Turaka oslobodimo ja ću tim dosta nagrađen biti, pa idem kući da i ja svoje poslove radim!’’
Izvor: Nacionalist
