Слободно можемо рећи да ниједна књижевност на свету нике као руска.
Руски писци су мајстори у разматрању суштинских питања људске егзистенције, пише Russia Beyond.
Ако прочитате било који познати руски роман из 19. века, сигурно ћете пронаћи ликове који размишљају и траже своју мисију на земљи.
1.Иван Гончаров: Обломов (1859)
Ленчарење и нерад су биле главне карактерне особине Обломова и његов живот је био потпуно бесмислен. Годинама лежећи на софи, постао је метафора за лењивца, па чак и афоризам. Његов ривал и пријатељ Андреј Штољц је амбициозан и смисао проналази у самоусавршавању и самоостварењу. Али његово понашање постаје механичко и не он може да доживи праву љубав. Тако да у својој тежњи ка успеху и благостању Штољц такође губи неке основне људске вредности.
Једина снажна и искрена особа у роману која уме да воли је Олга, жена која успева да извуче Обломова из његове зоне удобности. О томе он на крају говори, када износи своју визију љубави и живота: „Несрећни анђео! Зашто јој је толико стало до мене? И зашто је мени она толико драга? Боље би било да се никада нисмо упознали! За све је крив Штољц. Он нам је пренео љубав, као некакву болест. Какав је ово живот? Ништа осим нервозе и осећања! Како то може икад да води смиреној срећи и одмору?”
2.Иван Тургењев: Очеви и деца (1862)
Тургењев је био први писац који је дефинисао вечити проблем очева и синова: старија генерација никада неће разумети младе. Главно питање по којем се њихова мишљења разликују је схватање смисла живота.
Старија генерација међу главним аспектима живота види љубав, срећу, уживање у уметности и природи. Синови одбацују „стари свет”, чак и љубав, и желе да се посвете „корисним” стварима. Главни јунак романа је нихилиста Базаров који жели да постане доктор. Спреман је да одустане од љубави како би избегао да постане роб страсти.
Када га његова вољена Ана Одинцова пита какву будућност види за себе и ко је он заправо, он каже само да је он доктор. Намерно не жели да говори о дубљем смислу живота, јер сматра да човеку нису потребне „те апстракције” како би „имао парче хлеба”.
3.Фјодор Достојевски: Браћа Карамазови (1880)
Недавно смо писали о томе како је овај роман једна од најважнијих руских књига о Богу. Изгледа у ствари да је читава потрага за смислом и започела са Достојевским. Његова петербуршка депресија га је водила до мисли о разлозима и сврси људског живота. (У затвору у Сибиру имао је довољно времена и прилике да проучи ова питања.)
Браћа Аљоша (монах) и Иван (атеиста) расправљају о Богу и човеку. Чији став вам је близак?
„Чим је он [Аљоша] озбиљно размислио, био је убеђен у постојање Бога и у бесмртност, и једном је инстинктивно рекао себи: ‘Желим да живим за бесмртност и нећу прихватити компромис.’ На исти начин, да је закључио да Бог и бесмртност не постоје, одмах би постао атеиста и социјалиста.”
4.Лав Толстој: Васкрсење (1899)
Толстој је сматрао да је ово његов најбољи роман и љутио се када су га људи хвалили због „Рата и мира”. Писац је на „Васкрсењу” радио преко десет година.
Једна жена је грешком осуђена на затворску колонију Сибиру. Члан пороте, кнез Нехљудов, види неправду и покушава да јој помогне. Испоставља се да ју је он завео пре десет година и напустио је. Одлучује да искупи свој грех.
Толстој у роману дефинише једну од својих најважнијих идеја: Против зла се не можемо борити злом.
„Нехљудову се догодило оно што се често дешава људима који воде духовни живот. Мисао која му је у почетку изгледала необично и парадоксално, па чак и као обична шала, почела је све више да се потврђује кроз животно искуство и одједном је изгледала као једноставна, истинита извесност. Била је то идеја да је једини сигуран пут ка спасењу од страшног зла од којег људи страдају у томе да увек треба да признају да су грешни пред Богом и зато неспособни да кажњавају или поправљају друге, јер су они Њему драги. Постало му је јасно да је страховито зло које је видео у затворима и колонијама, као и тихо самозадовољство његових починилаца, последица тога што људи покушавају немогуће: да исправе зло док су и сами зли.”
5.Максим Горки: На дну (1902)
Скитница Лука долази у сиротињски дом и упознаје различите просјаке и њихове животне приче. Он их све слуша и покушава да им пружи подршку. „Мени је свеједно. Ја и преваранте поштујем. По мени, нема лоших бува, све су црне и све скачу”, каже он.
Само када се нађе на дну друштва личност открива своје право лице. Ко год да човек био, Лука верује да је пружање помоћи онима који су у невољи највиши облик морала. „Ипак смо сви ми људи. Претварај се колико хоћеш, глупирај се како знаш, али родио си се као човек и као човек ћеш умрети. И ја гледам и видим како су људи све паметнији и све запосленији, и мада живе све лошије, ипак и даље покушавају да напредују.”
Други лик драме је картарош Сатин, Лукин противник, који понекад лаже из добрих побуда. Горки је касније записао да је желео да постави питање о томе што је боље: истина или саосећање са „белом лажи”? Шта је потребније? Горки је сматрао да човек треба да се уздигне изнад сажаљења.
6. Андреј Платонов: Ископ (1930)
Ова антиутопија заступа песимистички поглед на свет, у којем ништа нема смисла. Радници граде дом за срећну пролетерску будућност. Као машине одмарају се само како би јели и спавали. Изгледају као да немају никаква осећања.
Платонов имитира званични совјетски језик, па чак и његови ликови говоре као да су они ти који потписују бесмислене документе са преобимним формулацијама: „Овде, међутим, почива супстанца стварања и циљ сваке директиве: мали човек предодређен да постане универзални елемент. Зато је од суштинске важности да јаму за темељ завршимо што пре, тако да се дом појави што пре како би деца запослених била заштићена каменим зидом од ветра и болести.”
Канцеларијски мољци би из овога вероватно могли нешто да науче.
7 Михаил Булгаков: Мајстор и Маргарита (1940)
Шта ако књига постане нечији смисао живота? Ако Мајстор напише нешто што му заиста значи, онда то може да постане питање живота и смрти, чак и када Маргарита склопи договор са ђаволом како би књига живела. „Рукописи не горе”, а јунаци из књиге су стварнији од људи који су душевно мртви.
На крају вечите силе одлучују о судбини Мајстора и његов труд је награђен одмором и вечним животом.
„’Он [Исус] је прочитао Мајсторово дело’ – каже Матеј Леви – ‘и тражи да поведеш Мајстора са собом и наградиш га миром. Да ли ће то за тебе бити тешко, зли душе?’ ‘За мене ништа није тешко’, одговорио је Воланд, ‘као што знаш.’ Застао је, а онда додао: ‘Зашто га не поведеш са собом у сватлост?’ ‘Није заслужио светлост, заслужио је одмор’, жалосно одговори Леви.”
8.Венедикт Јерофејев: Москва-Петушки (1970)
У овом суровом свету нема места за главног јунака ове књиге, Веничку, ни за његову душу, чисту као код новорођенчета. Критичари тумаче да Веничка локалним возом не путује код своје вољене жене и детета, него код Бога. Он подноси патње као Исус Христос, све време преиспитујући питања живота и смрти.
„Јер, зар није људски живот тренутно опијање душе? И помрачење душе такође? Сви ми смо као пијани, само свако на свој начин: неко је више пијан, а неко мање.”
Упркос томе што се обично мисли, овај роман (или поема, како ју је дефинисао аутор) не говори о алкохолизму. Он је протест против друштвених норми.
Постоји један пасус који јасно указује на Исуса Христа: „Човек не треба да буде сам – то је моје мишљење. Човек треба да даје себе људима, чак и ако они не желе да га узму. А ако је ипак сам, он треба да иде кроз вагоне. Он треба да нађе људе и да им каже: ‘Ево. Ја сам сам. Дајем вам себе без остатка (јер сам остатак већ попио, ха-ха!) А ви, дајте себе мени, и када ми дате себе, реците: а куда идемо? Из Москве у Петушки или из Петушки у Москву?’”
Russia Beyond
