Многи становници Србије ни не знају да и наша земља има својих 7 српских чуда! И то два пута по седам!
Седам српских чуда су седам историјских и културних споменика Србије, као и седам природних места, одабраних у акцији Политикиног додатка „Магазин“ и Туристичке организације Србије.
На иницијативу Бернарда Вебера, организовано је такмичење по узору на седам светских чуда старог света, у којем је бирано седам светских чуда новог света, а затим и седам светских чуда природе (у којем је кандидат била и Ђавоља варош из Србије, као и Дунав). Еквиваленто тим такмичењима, „Политикин магазин“ је 2007. године направио анкету у којем је бирано седам српских чуда градитељства и седам српских чуда природе.
О 7 српских чуда природе већ смо писали, а овога пута представљамо вам 7 српских чуда градитељства:
1. Прво место на листи заузела је Београдска тврђава – Калемегдан.
Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијско артиљеријско утврђење (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегданским пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.
2. Шарганска осмица
Ова пруга била је жила куцавица и веза Европе са Јадранским морем. Од Београда до Дубровника и Зеленике, ускоколосечном пругом од 760 мм, од 1925. до 1974. године кроз тунеле, преко мостова и кроз планинске усеке саобраћао је чувени воз “Ћира” остављајући за собом препознатљиви мирис дима парне локомотиве… Данас, део ове пруге на релацији од станице Шарган Витаси до Мокре Горе, који представља јединствено градитељско дело, отргли смо од заборава и надалеко чувеном Шарганском “осмицом” поново одјекује клапарање вагона и весели жамор туриста у возу “Носталгија”. Од Мокре Горе до станице Шарган Витаси проћи ћете кроз 22 тунела, преко пет мостова, савладати висинску разлику од 300 метара и све то на укупно раздаљини од 15.440 метара. За време ваше вожње имаћете прилику да са неког од пет видиковаца сагледате богатство и лепоте природе овога краја.
3. Манастир Студеница
Један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године. Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.
4. Гамзиград – Ромулијана
Археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији, античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине. Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи.
5. Манастир Високи Дечани
Српски средњовековни манастир – задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој. Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
6. Храм Светог Саве
Највећи српски православни храм и највећи православни храм на Балкану. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. У Београду се 1895.године, тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације, оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене мошти српског светитеља. Градња храма почиње тек након ратова, 1935.године. Пројекат дадоше архитекти Богдану Несторовићу и Александру Дероку. Од почетка грађевинских радова 1935.године, до немачке окупације Србије, изведени су темељи Храма и подигнути зидови висине 7 и 11 метара. Бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године и уласком Југославије у рат, прекидају се сви радови на Храму, а Друштво за подизање овог храма престаје да постоји. Патријарх Герман 1958. поново покреће иницијативу за завршетак Храма. Храм није до краја завршен ни данас, али се годинама активно довршава унутрашње уређење, највише добротворним прилозима и донацијама које нам стижу из Русије.
7. Градска кућа у Суботици
Градска кућа у Суботици је највећа, а по многима и најлепша грађевина Суботице. Подигнута је за две године, од 1908. до 1910, али су врхунски мајстори оног времена још пуне две године украшавали њене ентеријере. Зграда има статус споменика културе од изузетног значаја. Подигнута је по пројекту Марцела Комора (1868—1944) и Дежеа Јакаба (1864—1932), будимпештанских архитеката, у тада врло модерном стилу — мађарској варијанти сецесије. Украшена је са безброј шара стилизованог цвета лале. У приземљу су пројектовани локали и градска кафана, а на спратовима већнице, канцеларије великог жупана и градоначелника, административне канцеларије, полицијa и истражни затвор. Градска кућа је складан спој уметности и заната. Висока је 76 метара, а простире се на 5.838 m2.
Опанак
