Заблуда која постоји у вези са српском књижевности и њеним писцима најчешће потиче још из школских клупа. И наше професоре погрешно су учили, па се то пренело и на ђаке, те постало уврежено мишљење сваке генерације. Али, ту смо да исправимо 5 најчешћих погрешних ставова и заблуда о највећим творцима српске књижевности.
1. Иво Андрић није добио Нобелову награду за роман На Дрини ћуприја
Када је Нобелов комитет 1961. године Андрићу доделио Нобелову награду за књижевност, то није била награда за једно књижевно дело већ „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Одн. Андрић је награду добио за читав књижевни опус и допринос књижевности. У образложењу Нобеловог комитета помињу се и друга његова дела, после романа На Дрини ћуприја, а то су Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија. Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Мало је познато и да је Андрић новчану награду од милион долара, добијену освајањем Нобелове награде, у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
2. Бранков мост у Београду не носи назив по Бранку Ћопићу
Када је 1935. године Бранко Ћопић први пут дошао у Београд, пошто никог није познавао у главном граду, преноћио је на једној каменој клупи испод савског моста. Баш оног моста, са ког је једног кобног понедељка, 26. маја 1984. скочио на бетон новобеоградског кеја.
Бранков мост многи највише памте управо по Бранку Ћопићу, мислећи да је његова судбина кривац за име моста. Међутим, овај савски мост носи име по другом Бранку – Радичевићу. Улица Бранка Радичевића води право ка савском мосту, те је некадашњи Мост братства и јединства назван касније Бранков мост, по нашем песнику Радичевићу. Постоји и легенда у крају Бранка Ћопића да је и он сам добио име по песнику Бранку Радичевићу.
3. Бранко Радичевић није био болестан када је писао “дође доба да идем у гроба” у својој чувеној песми “Кад млидија’ умрети”
Бранко Радичевић је српски песник који је први писао на народном језику, после реформе Вука Караџића. Певао је о радостима живота и лепотама младости, али и тужне, елегичне тонове. Песма Кад млидија’ умрети у којој се Бранко опрашта од својих песама, стваралаштва, дана, зоре, света, живота… написана је још 1845, две године пре него што је Бранко објавио своје прве песме у збирци Песме I. Међутим, као и недовршена поема Туга и опомена објављена је тек постхумно 1862, тј. Бранко их никада није објавио лично. Двадест једногодишњи Радичевић овакве слутеће стихове писао је обузет осећајем смрти јер му је мајка умрла од туберкулозе, након ње сестра, а онда и брат. Породична трагедија условила је песникова осећања смрти, а не болест. Међутим, песник као да је предосетио и своју судбину. Умро је у 29-ој години живота од туберкулозе.
4. Јован Јовановић Змај није добио надимак по аждаји, али или змају, већ је то била игра речима
Наш велики романтичарски песник и омиљени песник за децу, био је чувен по својим сатиричним песмама и листовима које је уређивао. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај, коме је дао име на основу мале игре речима. Пошто је “3. мај” по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848, на којој је Србија поставила Угарској своје захтеве о аутономији, спојеним читањем дана и месеца добија се познати надимак песника. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.
5. Бранко Миљковић није извршио самоубиство, већ је убијен
У јесен 1960. године Бранко Миљковић је, резигниран непријатељском атмосфером, одлучио да заувек напусти Београд и пресели се у Загреб да би радио на загребачком радију као уредник. Раскрстио је са политичким улизицама и партијом, одрекао се свих до тада написаних песама, одао се пијанству и честим кафанским свађама. У последњој ноћи његовог живота напустио је пријатеље за кафанским столом, рекавши да мора да се састане с неким. Сутрадан у зору пронађен је како виси на каишу, са шеширом на глави, крај “дрвцета”, клечећи на једном колену. Дрво је било више него танко да би издржало Бранков стас. Људи који су становали близу Бранка сведочили су да су те ноћи између 11. и 12. фебруара чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће, јер је у том крају било опасно ходати ноћу. Пронађене су и модрице на његовом телу. Истрага је била аљкава.
Због Бранкове песме “Епитаф” и чувеног стиха “Уби ме прејака реч”, због песме “За мој 27. рођендан”, коју је написао неколико месеци пре смрти и стихова: Више ми нису потребне речи, треба ми време; / Време је да сунце каже колико је сати; / Време је да цвет проговори, а уста занеме; / Ко лоше живи зар може јасно запевати… верује се да је у питању било самоубиство. Шта се заправо збило тог 12. фебруара 1961. године никада нећемо сазнати. Да ли су га убили хрватски националисти, како се сумња, или политички противници… Ипак, остао је једино да сведочи гроб на београдском Новом гробљу, између хумки Војислава Илића и Симе Матавуља, на ком стоји епитаф Уби ме прејака реч.
Аутор: К. М.
