“Боље рат, него пакт”, “Боље гроб, него роб”: Масовне демонстрације 27. марта зауставиле су улазак Југославије у Тројни пакт и увеле у рат

27. марта 1941. године у један сат после поноћи избио је велики протест против приступа Краљевине Југославије Тројном пакту.
Велики масовни бунт остао је упамћен по паролама “Боље рат, него пакт” и “Боље гроб, него роб”.
Војним превратом поништено је потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије тројном пакту – Немачка, Италија и Јапан чиме је одређена даља судбина земље, која се тим чином сврстала у противнике Немачке, а Југославија је уведена у Други светски рат.
У Београду и другим српским градовима а понегде и широм Југославије (Далмација), избиле су масовне уличне демонстрације у знак подршке грађана пучу. У име краљевске владе, после мучних преговора, након оцене да је Југославија стратегијски у безизлазном положају, а да се никаква помоћ од савезника не мозе добити, у Бечу су протокол о приступању Тројном пакту, потписали министар председник Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић. Намесништво, чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић уклоњено је, а малолетни краљ Петар ИИ проглашен је пунолетним. Кнез намесник Павле послат је у прогонство.Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе углавном ваздухопловних официра и појединаца из редова јединица гарде. Централна личност пуча био је ваздухопловни генерал Душан Симовић, потоњи председник владе, али је неподељено мишљење да је иза њега стајао генерал Бора Мирковић а истакнуту улогу је имао и мајор Живан Кнежевић.
Није потпуно расветљено, али је општеприхваћено уверење, међу страучњацима, да је пресудан подстицај државном удару, у тако преломном тренутку, има утицај иностранства, Лондона, али и Москве. Генерал Мирковић није ни крио контакте и сусрете са Маплбеком, или Кемпеблом. Генерал Симовић је уз положај начелника Главног генералштаба, преузео и улогу председника владе. Слободан Јовановић, угледни правник, академик, први пут је добио и некакву политичку функцију, изузимајући можда „Српски културни клуб”.
Изгнани кнез Павле, иако потпуни англофил, тертиран је од британске, истина ратне владе, изузетено грубо. Прво је био заточен дубоко у унутрашњости Кеније а битно доцније дозвољен му је боравак у Јужној Африци.
Српске опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска црква одушевљено су примили вест о државном удару.Уследио је 6. априла масовни брутални напад Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске. Југославија је раскомадана а нацистички окупатори формирали су усташку тзв. Независну државу Хрватску, као и велику Албанију.Претходних година судови у Србији рехабилитовали су неколицину учесника догађаја од 25. и 27. марта 1941. године, попут Драгише Цветковића, Слободана Јовановића, Живана Кнежевића, као и Кнеза Павла. Његови посмртни остаци пренети су октобра 2012. у породичну гробницу Карађорђевића у крипти храма Светог Ðорђа на Опленцу. Земни остаци Слободана Јовановића сахрањени су у Алеји заслушних грађана у Београду, децембра 2011. године.
На Опленцу је маја 2013. сахрањен и последњи, несрећни, краљ Југославије Петар ИИ, којег су пуцисти 27. марта 1941. прогласили пунолетним, а који је током Априлског рата одведен из своје земље да се у њу врати тек 2013, постхумно.