Na današnji dan pre tačno 200 godina, 25. jula 1817. godine, ubijen je vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđević Đorđe Petrović – Karađorđe.
Zločin nad Karađorđem koji se zbio u Radovanjskom lugu kod Velike Plane smatra se jednom od najvećih mrlja u istoriji Srbije.
Karađorđa je, po naredbi kneza Miloša usmrtio sluga Vujice Vulićevića, kneza Smederevske nahije, Nikola Novaković. Karađorđevu glavu Vujica je poslao knezu Milošu. Za ovaj zločin Vujica se odmah pokajao, pa je i sagradio manastir brvnaru Pokajnicu nedaleko od Radovanjskog luga.
Glava slavnog vožda poslata je turskom sultanu u Carigrad.
Karađorđevo obezglavljeno telo prvobitno je sahranjeno u Radovanjskom lugu, na kom je mestu danas podignuta crkva Zahvalnica.
Njegova glava je dugo stajala istaknuta na bedemu grada kako bi svi mogli da je vide. Glava je, posle toga, ukradena, i ne zna se šta se sa njom desilo. Njegovo telo je sahranjeno u crkvi na Oplencu.
Evo i najopštijih podataka iz života slavnog srpskog vožda Karađorđa:
Đorđe Petrović je rođen najverovatnije 14. novembra (po starom kalendaru 3. novembra) 1762. godine u Viševcu u Osmanskom carstvu (danas Srbija) na Đurđic, od oca Petra i majke Marice. Godina rođenja se ne može tačno utvrditi, a pominje se period od 1749. do 1770. godine.
Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, s obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
Oko 1785. godine Karađorđe se ženi Jelenom Jovanović. Tih godina zajedno sa ženom i celom porodicom Karađorđe beži u Austriju zbog ubistva Turčina. U tom begu odigrava se jedan od najspornijih događaja u životu slavnog vožda- oceubistvo.
O ovom događaju se dugo polemisalo među istoričarima. Jedna od najverovatnijih varijanti ovog događaja je da ja otac Karađorđev u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate iz izbeglištva i nastave život koji su i ranije vodili služeći Turke. Mnogi su ovaj predlog videli kao pretnju da će se vratiti ili u ropstvo ili u smrt. Budući da majčina preklinjanja nisu pomogla da Karađorđev otac promeni mišljenje, Karađorđe je digao ruku na svog oca.
Vuk Karadžić ovaj događaj opisuje kao ubistvo iz ljubavi i besa. Njime su spašeni svi iz zbega, a sam otac Karađorđa pošteđen je sramote i ropstva. Po povratku u Srbiju, 1796. godine, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je i dobio od sveštenika i naroda.
Nakon čuvenog događaja Seče knezova kada su Turci poubijali mnoge srpske knezove i ugledne ljude, počinje da se sprema Prvi srpski ustanak.
Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2.februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja.
O tome da je zahtevao bespogovorno poštovanje pravila govori i da je svog brata Marinka obesio ispred kuće jer su se seljani žalili da je silovao nekoliko devojaka. Čak se kaže da nije sestrama dozvolio 5 dana da skinu telo Marinka i sahrane ga.
Bio je izuzetno vešt vojni strateg, pa je uspevao da dobije i one malo verovatne bitke. U borbi je bio neustrašiv i nije znao za strah. Nikada se nije pokolebao, iako realno šanse za pobedu nad turskim carstvom nisu postojale. Neke od strategija koje je primenjivao su bile strategije iz nemanjićke Srbije, koje su ostale sačuvane u manastirima.
Ono što je obećao za izdajnike, to je i ispunio. Svako ko se malo kolebao ili nije želeo da se bori protiv Turaka (a takvih je bilo, verovali ili ne) je bio surovo pogubljen. Prema Srbima izdajnicima je bio naročito nemilosrdan.
Priče o njegovim podvizima su se raširile celom Evropom, pa su čak plemići na dvorovima o njemu pričali sa divljenjem.
Karađorđu se i sam Napoleon divio i jednom prilikom je o njemu rekao sledeće:
“Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!”
I pored sve veštine u vođenju vojske, jedna fatalna greška vožda Karađorđa dovela je do propasti ustanka.
Nakon toga Karađorđe beži u Rusiju, što mu do danas mnogi zameraju.
Dok je boravio u Rusiji, zapao je u veliku depresiju i silno je želeo da se vrati, ali su ga Rusi raznim varkama ubeđivali da još uvek nije vreme za to. Miloš se dogovorao sa Rusima da ga drže što je moguće više, jer mu nije odgovaralo da Karađorđe bude u Srbiji.
Karađorđe, na kraju, nije mogao da izdrži, pa krišom beži i dolazi u Srbiju, kod svog kuma Vujice, želeći da ponovo okupi ljude i nastavi ustanak. Miloš, lukavi diplomata, je naredio da ga ubiju, želeći da se dodvori sultanu i dokaže mu kako Srbi poštuju sultanovu vlast.
Malo je poznato i to da je Karađorđe krstio Miloševog sina prvenca, i dao mu ime Petar, po svom ocu. Petar Obrenović je umro, dok je, kao dete od pet godina, sa majkom Ljubicom boravio u zbegovima po planinama, bežeći od Turaka. Grob dečaka se nalazi u manastiru Nikolje, kod Čačka.
