Kada se pre dva veka pokraj Moskve lomila sudbina Evrope i sveta, u možda i najvećem osvajačkom pokušaju nakon Aleksandra Makedonskog, deset Srba, generala u armiji carske Rusije, dalo je sve od sebe da zaustavi invaziju sa zapada, uzidavši sebe u istoriju najveće zemlje na svetu.
Prešavši reku Dnjepar, 12. juna 1812. godine, Velika Napoleonova armija umarširala je na teritoriju Ruske imperije. Pridevak velika dobila je s pravom jer ju je činilo milion dobro opremljenih ljudi, a uz to je pobeđivala iz bitke u bitku i vodile su je iskusne vojskovođe, na čijem je čelu bio gvozdeni Napoleon Bonaparta.
Francuzi su činili tek polovinu celokupnih snaga. Bila je to vojska “ujedinjene Evrope” o kojoj se govorilo da vojuje na “dvanaest jezika”.
Rusku vojsku činile su tri armije, brojčano slabije od francuske soldateske i prilično udaljene jedna od druge. Vrhovna komanda odlučila se za davno oprobanu strategiju „puste zemlje”, paleći i uništavajući sve za sobom, od spaljenih polja do zatrovanih bunara. Uz to, na njihovoj strani bila su i dva dotad za sve neprijatelje nepobediva ruska maršala – nepregledna prostranstva i zima.
Posle neodlučne bitke kod Smolenska, 16–18. avgusta, Rusi su nastavili povlačenje. Dotadašnji vrhovni zapovednik Barklaj de Toli smenjen je i na njegovo mesto postavljen je iskusni Mihail Kutuzov. Iako su dvorski krugovi verovali da će on zaustaviti povlačenje i spremiti armiju za odlučujuću bitku, pronicljivi maršal nastavio je taktiku prethodnika.
Sve do Borodina, sela 125 kilometara zapadno od Moskve. Najkrvavija bitka Otadžbinskog rata u Rusiji 1812. godine dogodila se 7. septembra i trajala je 12 sati. Francuska armija uspela je u središtu i levom krilu da slomi položaje ruske vojske, ali je, posle prestanka borbenih dejstava, zbog velikih gubitaka morala da se vrati na početne pozicije. Sledećeg dana komanda ruske armije naredila je povlačenje, a Francuzi su zauzeli Moskvu. Zaludu. Bio je to početak sloma Napoleona i njegovih snova gospodara sveta.
Borodinskoj bici (Francuzi je zovu Bitka za Moskvu) pod komandom Mihaila Kutuzova ratovalo je ukupno 37 generala. Za našu današnju priču važno je da su čak desetorica njih bili srpskog porekla.
Otkud svi oni, i ko zna koliko još drugih, nižih činova, u možda najznačajnijoj bici celokupne ruske istorije?
Mada pravi broj Srba koji su učestvovali u ruskom Otadžbinskom ratu protiv Francuza 1812. godine nikada nećemo doznati, zna se da ih je bilo u zavidnom broju i da su mahom bili druga i treća generacija potomaka doseljenih u 18. veku na prostore Rusije, tačnije Maloruske oblasti, današnje Ukrajine. Masovna doseljavanja odvijala su se na pozive cara Petra Velikog i carice Jelisavete, kada se, prema nekim izvorima, doselilo više od pedeset hiljada.
Na pustoj i popaljenoj teritoriji tek oslobođenoj od Turaka i krimskih Tatra, na južnoj granici Ruske imperije, organizovali su naseobine Nova Srbija i Slavenoserbija. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su mnogi Srbi, vični oružju, pristigli u Rusiju i na samom početku Napoleonovog pohoda. Tako je sačuvan podatak da su stizali pojedinačno i u grupama iz Karađorđeve Srbije i svih delova Evrope.
1.Mihajlo Andrejević Miloradović
Slavu je stekao upravo u bojevima protiv Napoleona. Početkom Otadžbinskog rata organizovao je stvaranje rezervnih snaga i vojnih zaliha u rejonu Kaluga – Volokolamsk – Moskva. U Borodinskoj bici borio se u sastavu Prve armije Barklaja de Toli, komandujući sa tri pešačka korpusa na desnom krilu. Zbog ispoljene hrabrosti i hladnokrvnosti Kutuzov ga je imenovao za komandanta zaštitnice armije koja se povlačila.
Kad je Napoleonova prethodnica stigla pod zidove Kremlja, uspeo je da zaustavi napredovanje maršala Miroa pod pretnjom da će se boriti „za svaku kuću i ulicu, i da će Moskvu ostaviti u razvalinama”. Time je osigurao vreme za sigurno povlačenje vojske i naroda iz Moskve, jer Francuzi nisu mogli da dozvole da zimu dočekaju u porušenom gradu. Pri prelasku ruske vojske na takozvani stari Kaluški put, zaštitnica Miloradovića je brzim i odlučnim udarcima po protivniku omogućila sprovođenje ovog manevra.
Nakon jedne takve akcije, general Jermolov, poznat po tome da se nije plašio metka, poslao je kratak dopis generalu Miloradoviću:
„Kad bih morao da stalno budem na raspolaganju Vašem prevashodstvu, bilo bi neophodno da imam rezervni život”.
Kod Vjazme, 3. novembra, i Krasnog, dve nedelje kasnije, uništio je korpuse dotle nepobedivih maršala Nikola Davua i Mišela Neja, a sledeće godine zaustavio prodor Boarnove armije. Iste godine, ukazom cara Aleksandra I Romanova, dobio je naslednu titulu ruskog grofa.
2. Đorđe Arsenijević Emanuel
Iz Vršca je izjahao kao austrijski kaplar pošto se kao dvanestogodišnjak sa 75 sugrađana borio da odbrani zavičaj od sto puta brojnijih Turaka, i uspeo u tome. U austrijskoj vojsci stekao je visoke činove ali je, uvređen ponašanjem cara Leopolda II, odlučio da ode u Rusiju, gde je brzo zapao za oku drugom caru, Pavlu I, i postao njegov miljenik i kapetan Carske garde.
Za tri leta, munjevito i prekoredno, dogurao je do pukovnika. Čak je, u čast krunisanja novog cara Aleksandra I, Pavlovog sina, na paradi komandovao jednim od dva elitna eskadrona. Međutim, odlučne bitke su tek bile pred njim, one protiv Napoleonovih hordi.
U bici kod Borodina, štiteći jedinice kneza Bagrationa, ranjen je u grudi. Nakon oporavka dodeljen je starom liscu Kutuzovu koji ga je odmah unapredio u čin general-majora i postavio za komandanta Letećeg korpusa koji je gonio obezglavljene Francuze. U čuvenoj Bici naroda kod Lajpciga, 16–18. oktobra 1813, zarobio je francuskog maršala Žaka Loristona, i vrlo brzo ušao u centar Pariza gde mu se kod dvorca Tiljeri predala Nacionalna garda. Posle je imenovan za gubernatora Kavkaza koji je uspeo da pripoji Rusiji.
3.Jovan Stepanović Adamović
Po nekim izvorima poreklom iz Slavenoserbije, dočekao je Napoleonovu armiju kao iskusan ratnik koji je odavno zaslužio penziju i miran život. Događaji 1812. godine primorali su ga da se ponovo lati oružja. Poslednji pisani tragovi o njemu potiču iz 1813. godine i kazuju da je umro sa čizmama na nogama.
4.Jovan Jegorović Šević
Poticao je od „srpskog nižeg plemstva u večnom ruskom podanstvu”. U vojnu službu je stupio 1. maja 1770 godine. Nadiranje Napoleonove armije je dočekao kao komandant Gardijske konjičke brigade.
Posle Borodinske bitke odlikovan je bio Ordenom Sv. Ane prvog reda. Tridesetog avgusta 1813. unapređen je u general-lajtanta, a nepuna dva meseca kasnije poginuo pod Lajpcigom, gde je i sahranjen.
5.Nikola Bogdanović Bogdanov
Bio je, izvesno je, general-lajtnant, ali podataka o njegovom poreklu i drugim događanjima gotovo da nema. Istoričari kažu da je bio zadužen za dobrovoljačke jedinice koje su se u narodu zvale – opoločenci. U rat je stupio već kao starac, iskusan general s mnogim odlikovanjima.
6.Nikola Ivanović de Preradović
Poticao je iz redova srpskog plemstva. Učestvovao je u ratovima sa Turcima i Poljacima u vreme Katarine Velike i učestvovao u zaveri protiv cara Pavla I. Napoleonove ratove je dočekao kao general-major i komandant konjice.
Postao je čuven zahvaljujući blistavo izvedenom konjičkom jurišu na Austerlicu. Učestvovao je u bitkama kod Borodina, Vjazme i Krasnog. Tokom ratova 1813–1814. godine unapređen je u general-lajtanta. Kraj karijere dočekao je kao konjički general. Sahranjen ja na Smolenskom groblju u Petrogradu.
7. Ilija Mihailović Duka
Rođen je u italijanskom u gradu Ankona. Posle smrti oca Mihajla, kao dete stigao je u Rusiju kod majčinih rođaka. S petnaest godina već je obukao mundir ruske armije. U vreme rata s Francuskom 1812. godine njegova Druga konjička divizija istakla se u Smolenskoj, Ševardinskoj, Borodinskoj i Tarutinskoj bici, a zatim kod Malojaroslavcem i Krasnim. Zbog ispoljene hrabrosti i promišljenosti prilikom osvajanja Pariza proizveden je za general-lajtnanta, a 1826. godine zaslužio je čin i kavalerijskog generala. Godinu dana kasnije, zbog narušenog zdravlja, upokojio se na svom imanju u Kaluškoj guberniji.
8.Nikola Vasiljević Vujić
U čin general-majora unapređen je krajem novembra 1912. godine. Bilo je to nakon Borodinske bitke u kojoj se borio za most na reci Kaloči i učestvovao u odbrani baterije glasovitog pukovnika Nikole Rajevskog.
Učestvovao je u krvavoj bici za Malojaroslavec i u boju pod Krasnim. Nakon bitke pod Lajpcigom, 1813. godine, demobilisao se pred zidinama Pariza u činu general-lajtananta.
9.Avram Petrović Ratkov
Prema nekim podacima, potomak je sveštenika koji se u doba carice Katarine Velike naselio u Rusiju iz takozvanih prečanskih krajeva. U vreme rata komandovao je rezervnim vojnim snagama u činu general-majora.
10.Petar Jovanović Ivelić
Poticao je iz stare risanske grofovske porodice koja se, prema nekim izvorima, doselila u Boku Kotorsku u doba Nemanjića. Sačuvan je zvaničan podatak da je rođen u Veneciji, i da je Srbin grčke veroispovesti, a da su mu oba strica bila u službi ruskog cara kao generali i diplomate. Veruje se i da je rođen u Risnu, jer mu je otac Jovan bio protoprezviter u tamošnjem hramu posvećenom Sv. Petru i Pavlu.
Petar je bio samo jedan od petorice Ivelića koji su postali generali. U ruskom Otadžbinskom ratu 1812. godine najpre je komandovao Prvom, a onda Drugom brigadom Sedamnaeste pešadijske divizije. Ranjen je u Borodinskoj bici i bio nosilac Ordena Sv. Ane I i II stepena i Ordena Sv. Vladimira III stepena, kao i medalje iz 1812. godine.
Inače, vojna istorija Rusije beleži Srbe kao učesnike u gotovo svim ruskim vojevanjima od početka 18. veka pa do Drugog svetskog rata. U toj dugovekoj povesti bilo je, razume se, i znamenitih ljudi drugih zanimanja poreklom iz naših krajeva koji su svoj trag duboko utisli u najprostraniju zemlju na svetu, ali to je – ovog puta – za neku drugu priču.
Izvor: Politikin zabavnik/Dnevno.rs
