Jedan od najvećih naučnika koji je šetao ovim prostorima rođen je 1865. godine u Loznici. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, posle čega će kratko živeti u Šapcu, a zatim u Beogradu. Još u gimnaziji je tečno govorio nekoliko stanih jezika.
1884. Godine upisuje geografiju na Velikoj školi. Tokom godina koje su usledile Jovan Cvijić je postavio osnove srpskoj geografiji. Putovao je Balkanskim poluostrvom o čemu je napisao i doktorsku disertaciju. Postaće predsednik Srpske kraljevske akademije i profesor i rektor Beogradskog univerziteta.
Cvijićeva velika strast – putovanja rezultiraće novim dostignućima i znanjima. Pored geografije, bavio se i geološkim, istorijskim, antropološkim i etnografskim proučavanjima oblasti koje je obilazio. Iz ovih putovanja nastaće više stotina naučnih radova. Pokrenuće i časopis Pregled geografije, a kasnije i Srpsko geografsko društvo.
Kako je voleo da kaže: „učio je geografiju nogama“. U tim prilikama posebno mu je zadovoljstvo predstavljalo proučavanje Srba kao naroda za koji je tvrdio da ima najjaču nacionalnu svest na Balkanu. Vremenom se ističe kao veliki poznavalac Balkanaca uopšte, a posebno vrsta karaktera naših naroda. Bavio se i manama i vrlinama stanovnika ovih krajeva sa posebnim osvrtom na loše moralne osobine. Navodio je da su pakost, zloba, površnost i slaba volja najveći neprijatelji ljudskog roda i da štete kako čoveku tako i nauci.
Jovan Cvijić ne zaboravlja da istakne da od nauke zavisi kompletan napredak čovečanstva. O radu i naučnom stvaranju zapisao je sledeće:
“Treba se navići i o problemu, poslu, profesiji dugo, kadšto i neprekidno misliti, dok se nađu rešenja. Ima svetlih časova, naročito svetlih noći, koje se retko javljaju; u njima se nađe rešenje pitanja, ili se smisle planovi naučnog rada. To doba duhovne lucidnosti i kreativnosti valja upotrebiti, a ne po onoj običnoj ljudskoj, još više orijentalnoj tromosti misliti na odmor. To mahom ni organizmu ne škodi, ali i ako škodi, organizam je zato da se čestito utroši”.
I po pitanju školstva u zemlji Cvijić je imao zanimljivo stanovište. Govorio je: „Gimnazija formira inteligenciju i karakter, možda više, snažnije, i u nekim pravcima dublje, nego univerzitet; ona je od velikog uticaja na duh i moralnu vrednost budućih intelektualnih naraštaja. Pored univerziteta, od nje najviše zavisi kakva će se moralna i duhovna atmosfera razviti u državi, kakav će tim dobiti njena civilizacija, i naposletku da li će se usporavati ili ometati razvijanje velikih ličnosti, u kojima se do najvećeg stepena izražavaju osobine jednog naroda.“
Po njemu je gimnazijsko obrazovanje trebalo da traje 7, umesto 8 godina. Kao razlog za to navodio je da mladi treba što pre da se pozabave samostalnim radom.
Veliki srpski geograf umro je 1927. u Beogradu. Jedno od najvećih priznanja koje mu je zahvalna Srbija dodelila je medalja sa njegovim imenom, čime je ušao u red besmrtnika sa ovih prostora zajedno sa Vukom Karadžićem i Nikolom Teslom.
Izvor: Opanak
