Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju Svetog pravednog i milosrdnog Jova.
Priča o Pravednom Jovu ide ovako:
U arabljanskoj pokrajini Uz živeo je bogobojni i pravedni čovek Jov. Sreća ga je u svemu pratila. Pored sedam sinova i tri kćeri imao je i sedam hiljada ovaca, tri hiljade kamila, pet stotina jarmova volova, pet stotina magaraca i bezbroj posluge. Dok su mu se deca na gozbi veselila, a on na svom polju prinosio žrtve paljenice, na nebu se pred Gospodom skupiše anđeli, među koje dođe i Sotona. Gospod upita Sotonu otkud ide, a on mu odgovori:
“Prohodih zemlju i obilazih.”
Opet ga upita Gospod: “Jesi li vidio slugu mojega Jova? Nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla.” A Sotona mu na to odgovori: “Eda li se Jov uzalud boji Boga? Nijesam li ga ti ogradio u kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo. Đelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psova će te u oči.”
A Gospod mu reče: “Evo, sve što ima nek je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži svoje ruke.”
Sotona ode od Gospoda. Ubrzo počeše Jova nesreće snalaziti. Savjeci mu oteše stoku i pobiše pastire, a oganj nebeski spali mu ovce i sluge. Haldejci odvedoše kamile, a vetar stiže iz pustinje, sruši mu kuću i sahrani pod njom njegove kćeri i sinove. Jov razdera haljine svoje, ostriže glavu, i poklonivši se Gospodu pokorno reče: “Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje.”
Bog je bio veoma zadovoljan što se u pobožnog čoveka nije razočarao i prebacivao je Sotoni što ga je nagovario da ga ni krivog ni dužnog muči. Ali Sotona se ne predade, i zlobno reče: “…pruži ruku svoju i dotakni se i kostiju njegovijeh i mesa njegova, psovaće te u oči.” A Gospod reče Sotoni: “Evo ti ga u ruke, ali mu dušu čuvaj.”
Sotona ode od Gospoda, a Jovu osvojiše telo žive rane. Sedeo je, jadnik, u pepelu i strugao ih crepom. Nesrećom razgnevljena, žena ga je zasipala pogrdama i pitala ga: “Hoćeš li se još držati dobrote svoje? Blagoslovi Boga, pa umri!”
Jov joj na to mirno odgovori:”Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?”
Tri prijatelja Jovova čuše za njegove muke i dođoše, svaki iz svog grada: Elifas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin. Kad ga videše, rasplakaše se, razderaše svoje plaštove i posuše se prahom po glavi. Iz poštovanja prema njegovom bolu, sedam dana i sedam noći sedeli su tako ne progovorivši ni reči. Potom se Jov trže iz svog bola i slomljenim glasom poče se žaliti na sudbinu:
“Ne bilo dana u kojih se rodih, i noći u kojoj rekoše: rodi se đetić! …Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojila se u mjesece!… Potamnjele zvijezde u sumračje njezino, čekala viđelo i ne dočekala ga, i ne viđela zori trepavica… Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.”
Elifas Temenac slušao je njegovu tužaljku zabrinuto, pa mu prekorno reče: “Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota putova tvojih nadanje tvoje?” Ali Jov je jadikovao i dalje:
“Slušao sam mnogo takih stvari; svi ste dosadni tješioci…
Predao me je Bog nepravedniku, i u ruke bezbožnicima bacio me.
Bijah miran i zatr me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za biljegu.
Opkoliše me njegovi strijelci, cijepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju.
Zadaje mi rane na rane, i udara na me kao junak.
Sašio sam kostrijet po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju.
Lice je moje podbulo od plača, na veđama je mojim smrtni sjen;
Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista.”
U dugom razgovoru prijatelji mu rekoše da je možda ipak morao zgrešiti, jer Bog nevine ne kažnjava. Ali, Jov im se u sve kleo i zazivao Boga za svedoka da nije grešio i da trpi nevin. To njihovo raspravljanje slušao je mladi Eliluj. Najzad i on se umeša u razgovor četiri prijatelja i reče im da, po njegovom mišljenju ni jedna ni druga strana nije u pravu. Patnja nije uvek kazna za počinjene grehe. Bog često iskušava svoje najodanije smrtnike, da ih učvrsti u njihovim vrlinama. Jov je proklinjao svoju sudbinu za sve vreme razgovora, ali ni na trenutak nije gubio veru u nedostižnu mudrost božjeg proviđenja. U nagradu za bezgraničnu veru Bog mu se javio iz strašnog vihora i rekao mu da se uzalud trudi da otkrije uzrok svoje patnje, jer svemoćne i mudre namere božje prelaze granice ljudskog razuma. Jov se pokorio i pokajao, a Bog mu je vratio sinove i kćeri i sve njegovo imanje.
