Jedanaestog marta 1909, Đorđe je napisao pismo Ani i naložio svom poslužitelju, Stevanu Kolakoviću, da joj ga odnese.
Pismo je, navodno, bilo na stolu, ali kada je tog popodneva Đorđe tražio od Kolakovića izveštaj, ovaj mu je kazao da pisma nije bilo u Đorđevoj sobi.
Ovako će taj sudbonosni događaj opisati Đorđe u memoarima.
“Kao u snu čuo sam samo da se neko usudio da uđe čak i u moju sobu… Moji neprijatelji, neko od personala… ili je možda i sam Kolaković bio u njihovoj službi… Da, da, to je bio Kolaković, to je mogao da učini samo on, a ja sam neograničeno verovao u njega.
Razočaranje i gnev, bol zbog izdaje, osećanje nesigurnosti u rođenoj sobi, pod rođenim krovom – sve to odjednom navrlo je u moj um… Moji protivnici imali su, dakle, saučesnika u osobi kojoj sam se poveravao, koja je bila stalno kraj mene, u mojoj službi… U magnovenju, razumeo sam odakle su crpli obaveštenja oni koji su me napadali. Kolaković je bio taj, a ja sam tražio špijune daleko od svoje sredine… Kolaković…
– Gubi mi se sa očiju, izdajico! – dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.
– Beži! Beži!
Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da posrće…”
Nedeljnik
