Srpska pravoslavna crkva i srpski narod danas se sećaju spaljivanja moštiju Svetog Save 1594. godine (27. aprila (10. maja)) na beogradskom brdu Vračar (po nekim izvorima lokacija spaljivanja je Tašmajdan). Srbi u Banatu prethodno su podigli ustanak protiv turske vlasti, a lik srpskog sveca nošen je na zastavama. Kao kaznu za ovu bunu, Sinan-paša naredio je da se mošti svetitelja donesu iz manastira Mileševe, gde su se nalazile preko 350 godina, i spale. To je trebalo da uništi njegov veliki kult u narodu, a sa njim i sve nade za oslobođenje od Osmanlija. Ovaj čin bio je propraćen nepogodom, gradom i olujom, beleže savremenici.
Pepeo prosvetitelja srpskog bio je raznet na sve strane sveta. Međutim sa spaljivanjem moštiju svetiteljevih paša ne samo da nije ugasio svest o svetom Savi u narodu, nego ju je još više ukorenio. Jovan Jovanović Zmaj završava svoju pesmu o spaljivanju moštiju Svetog Save, stihovima: „I gde god je trunka pepela mu pala, tu je nova ljubav k rodu zasijala!“.
Ovim povodom, na dan spaljivanja moštiju Svetog Save, pomolite se svecu ovim rečima:
“Veliki ukrase među Svetiteljima, Bogomudri oce Savo, molimo ti se, mi, sluge tvoje, i pripadajući vapijemo ti: ne ostavi decu svoju, oče, nego svagda budi s nama, kao što si obećao, da te i mi po dužnosti slavimo, da te veličamo, da proslavljamo veličinu i silu tvoju, i da ti prinesemo dostojnu pesmu, kličući i govoreći: tebe veličamo, Svetitelju, tebe slavimo, Svetilniče, tebi se klanjamo, oče Savo, moli, molimo ti se, da se spasu oni koji slave Sveti Spomen tvoj. AMIN.”
Meet the Serbs/Opanak
