Legendarna glumica Branka Veselinović danas punu 101. godinu.
Nema tome mnogo godina, kada joj je je ljubazno prišla jedna gospođa i rekla joj: “Jao, kako vi podsećate na pokojnu Branku Veselinović”. Ona joj je odgovorila: “Pa, ja sam, Branka Veselinović.” Gospođi je bilo neprijatno, a ona je ovu anegdotu radosno delila sa drugima. Nikola Simić joj je, čuvši za to, rekao: “Daće bog, Branka, da nam ti još dugo budeš tako pokojna”.
Glumica Branka Veselinović danas je prešla stotu. Šezdesetpet godina igrala je u teatru, najpre kratko u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a skoro čitav radni vek provela je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ubraja se među njegove osnivače uz supruga, takođe glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića, Miru Stupicu, Mariju Crnobori, Kapitalinu Erić i reditelja Bojana Stupicu.
Iako je od početka bila prepoznata kao vrsna komičarka, igrala je i klasičan, dramski repertoar. U Americi je, na primer, šest meseci igrala “Majku hrabrost”, na engleskom, zajedno sa suprugom. Publika će je, ipak, upamtiti kao jednu od članica veselog i duhovitog tandema emisije “Veselo veče” Radio Beograda, u kojoj je igrala sa Mijom i Čkaljom. Tokom pedesetogodišnjeg trajanja te emisije, prepoznatljivi po humoru, ovi “narodni” glumci obišli su gotovo svako mesto bivše Jugoslavije.
Posle višegodišnjeg odsustva iz pozorišta, posle odlaska u penziju, vratila se matičnom pozorištu u predstavi “Skup” Marina Držića, u režiji Jagoša Markovića.
“Branka, da vas pitam nešto”, rekao joj je reditelj. “Izvolite, verovatno hoćete da donirate novac u Fond?”, odgovorila mu je. “Ja bih, ipak, hteo…”, pokušao je još jednom. “Da zovem Mlađu, verovatno vam treba prevod neke drame?”, nije slutila zbog čega je zove. “Ne, Branka, imam jednu ulogu, proba je danas u dvanaest, da li biste došli?”, pitao ju je, konačno. U tom trenutku, prema njegovom sećanju, zaplakali su oboje. “Biću tamo”, odgovorila mu je Branka.
U toj predstavi, zanimljivo, igrala je stogodišnjeg starca. Novinari pamte njene tadašnje reči: “Videćete, napuniću i ja stotu, pa ćete doći da me intervjuišete.”
Nekoliko godina kasnije, pala je na izvođenju te predstave, sa tri metara, povrediviši, srećom, samo nogu. Izneli su je u parku, ispred JDP-a, a publika ju je, izlazeći iz pozorišta, bodrila: “Ne daj se, Branka, glavu gore!”
Osim štaka, za glumačka ostvaranja dobila je i mnoge nagrade: Nušićevu nagradu za životno delo, Sterijinu, Vukovu nagradu. Dobitnica je i Nacionalnog prizanja za vrhunski doprinos kulturi.
Nebrojane su institucije, ljudi, deca kojima je Branka, zajedno sa svojim suprugom, nesebično pomagala, što zajedničkom ušteđevinom, što putem humanitarnih akcija koje je, gotovo, svakodnevno priređivala. A to i danas čini. Bila je ambasadorka UNICEF-a, a od ostalih priznanja posebno voli da istakne počasnu titulu vatrogasnog oficira i članstvo u Diplomatskom koru žena. Dopisni je član Srpske razvojne akademije.
I u stotoj godini života obilazi domove za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Osim materijalne pomoći, obasipa ih još više nepojamnom energijom, zabavljajući ih pričama na nekoliko jezika koja govori “bez akcenta”, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki… A kada govori srpski, to, obično, čini, u stihu.
“U životu sam, mislim, sasvim dobro prošla. A kako sam do stihova došla? Ne samo stihovi, nego šala u kući, radost, ljubav i smeh, onda ti je život lep i ne pojavljuje se greh. Ako hoćeš ljude na sceni da greješ, moraš da govoriš i da se smeješ. Ako znaš jezika više, i tu ti se dobro piše. Jer, ja sam i član Diplomatskog kora, nekad se neki jezik govoriti mora. Ako znaš samo srpski, a tu su stranci, onda za tebe nisu ni rezanci, ni žganci. Onda moraš da stojiš, da gledaš, čemu da se predaš? Govoriti ne znaš, ne znaš ni da slušaš, a moraš svoj život sa ljudima da kušaš.”
U ovim stihovima se sigurno krije i tajna Brankine dugovečnosti!
Nedeljnik
