Običaj igranja svekrve na tavanu potiče iz velike starine, pa je Veselin Čajkanović dao više sličnih zapisa njegove sadržine. Jedan od njih je iz Mačve a izvodi se sutradan po venčanju. Dok se mlada u vajatu ubrađuje (povezuje konđu) pred ručak, svekrva se penje na tavan kuće iznad kuhinje kako bi igrala. Svekrva igra u dimu pevajući: Gledaj, sine, kako naja igra snahama sa tavana, uz šalu i smeh svih svatova.
Opisani običaj u stvari je kultna legenda, etion, koji ima za cilj da objasni običaj da svekrva drugog dana svadbe igra na tavanu. Na srbskoj svadbi neprestano se igra i peva. Mlada se prati iz svoga roda igrom pred kućom ili na gumnu, a isto tako dočekuje u novom rodu, dok svatovi igraju kolo pred mladinom kućom i pred mladoženjinom kad je dovedu. Šta je onda uopšte obredni cilj svadbene igre? Cilj ove zaštitne magijske radnje je uvođenje neveste u kult mladoženjine porodice. Kao što bogovi igrom stvaraju svet, tako svekrva magijskom igrom pred gozbu uvodi mladu u novi dom.
Duše predaka sa obe strane učestvuju obredno na svadbi, u svojstvu božanskih predaka. Pozivaju se obraćanjem, igrom ili ponudom u jelu, jer poznato je da zlodusi vole igru i jelo, a oni treba da budu saglasni sa primanjem novog člana u domaći kult. Kolo se rado igra u donjem svetu, kaže Čajkanović, a vile, zlodusi i veštice jako vole igru. Primeri postoje u Aristofanovim „Žabama“, i Vergilijevoj „Eneidi”, a magijski cilj je da se prizovu i nateraju na dolazak mrtve duše, kako bi učestvovale u obredu zajedno sa živima. Otuda je obavezan obhod mlade oko ognjišta, prilikom stupanja u kuću mladoženje, kao i obredni odlazak po vodu prvog jutra jer “živa” voda pamti.
Ognjište i verige su centralno mesto domaćeg obreda i posvećenja vatre, znaka porodičnog života čiji je zaštitnik bog Oganj. Prostor iznad ognjišta i veriga naziva se “tavan”, a za njega i krov kuće vezani su brojni običaji, među kojima je i „svekrva na tavanu“. Naziv “tavan”, semantički je po imenu starog srbskog boga, arij. at’arvan, bog Nava ili sveštenik vatre, koji prinosi obredna davanja uz vračanje i bajanje, po kome je at’arvi, RV 1, 112, ime za sveštenicu vatre.
Potvrdu ove semantike daje Tarvan, jedan od devet anđela Sunca u mazdejskoj veri, ili at’arva veda, knjiga bajalica, gatanja, čarolija i isterivanja zlih duhova.
Mladoženjina majka u svadbenom ritualu ima centralnu ulogu, što pokazuje i analiza ceremonije svadbe, u kojoj se svekar javlja tri puta a svekrva 26 puta! Pitanje je, zbog čega igra baš svekrva? Zato što je njena funkcija da uvode mladu u novi kult. Ona baca na nju ječam (pšenicu), zatim uvodi mladu u kuću, škropi je svetom vodicom, obvodi je oko ognjišta, uči je da sjaruje glavnje, da gleda uz odžak. Otuda i magijska igra svekrve na tavanu i krovu, gde rado borave duše predaka, zlodusi i Čuma, ženski zloduh smrti oličen u kugi, pa nije teško pogoditi da je cilj igre na tavanu sazivanje predaka.
Na tavanu ili krovu nalaze se duše predaka i svekrva izvodi igru na tavanu, zato, što ima najviše izgleda da će ih tamo sazvati i sakupiti. Ali, analiza običaja pokazuje drugu mogućnost, da igra svekrve na tavanu ima zaštitni magijski karakter, što podržavaju brojni običaji oko krova kuće. Da li se duše predaka sazivaju, ili se, obratno gone od kuće?
Pitanje nije prosto, kada se zna da je primitivan čovek gotov da prema zlodusima zauzima u isti mah, pomirljiv i borben stav, pa se prema tome, atraktivne i apotropajske reči i radnje, o srbskoj svadbi, javljaju bez (vidljivog) reda i često preko svakog očekivanja. Jer, duše predaka u porodičnim slavljima učestvuju u svojstvu božanskih predaka.
priredio S. Filipović, iz istoimenog članka Veselina Čajkanovića
