Да историју пишу победници доказује још једна многима непозната чињеница из нашег средњег века. У питању је битка на Косову из 1369. године која се водила између старе рашке властеле и нове српске властеле, дакле тачно две деценије пре великог Косовског боја 1389. Њен разлог сеже у још даљу прошлост, када је Србија била најмоћнија у својој историји…
Још је краљ Душан, док није проглашен за цара, поред старе рашке властеле коју је имао на двору а која је потицала од владавине Стефана Дечанског, формирао нову властелу и то од чланова своје породице и породице своје супруге – бугарске принцезе Јелене. Тако су титуле деспота добили Симеон (царев полубрат), Јован Асен (царичин брат) и још 22 новостворена српска великаша. Осим титула њима су додељене и одређене области у царству, а сталешка разлика у односу на стару властелу претила је још тада да се претвори у сукоб који ће започети пропаст српског царства.
Снажна личност цара Душана успевала је да нетрпељивост међу властелом одржава да не букне, но након његове смрти 20. децембра 1355. новостворена властела која је имала огромне поседе по Грчкој почела је одмах да отказује послушност, да отцепљује своје поседе од Србије, а једини елемент на који се престолонаследник Урош могао ослонити била је стара рашка властела. Уз Уроша чак више није била ни његова мати, царица Јелена, која је пожурила да ујаше у Сер и стави ову област под своју контролу.
Битка на Косову 1369. године је била битка између старог српског племства из Рашке и новог племства које је држало новоосвојене јужне области Душановог царства, где су се највише истицала браћа Мрњавчевић.
[цаптион ид=”аттацхмент_41141″ алигн=”алигнцентер” wидтх=”640″]
Грб династије Мрњавчевић одн. њиховог Прилепског краљевства (на територији данашње Македоније) у оквиру Српског царства/Фото: wикипедиа.орг[/цаптион]
Код тврдог града Звечана, који је држао Никола Алтомановић (потомак старе рашке властеле из доба Стефана Дечанског) дошло је до обрачуна између две сукобљене војске у борби за Душаново наслеђе. Са једне стране били су браћа Мрњавчевић, а са друге цар Урош, кнез Лазар Хребељановић (који је у то време био ставилац на двору Немањића) и поменути Никола Алтомановић.
Вукашин је са собом довео бројну и добро извежбану, али и богату плаћену армију која је знала да ратује. С друге стране војска Лазара Хребељановића састојала се углавном од присилно мобилисаних, слабо наоружаних и преплашених себара и Лазаревих рођака и зетова. Тада једва пунолетан али веома моћан војсковођа Никола Алтомановић одазвао се Лазаревом позиву мислећи да ће тако и сам повратити давно изгубљене територије свог оца, великог жупана Алтомана.
Када је Лазар на Косову видео да је војска браће Мрњавчевић много јача и спремнија за бој, одлучио је да се повуче и да цара Уроша и жупана Николу остави на милост и немилост. Од своје војске извукао је оно што је иоле вредело док је део исте једноставно оставио. У том моменту му се учинило да је каријера Николе Алтомановића завршена и да ће погинути на Косову, а да ће Лазар лично имати користи од нових територија које су пред њим.
[цаптион ид=”аттацхмент_41147″ алигн=”алигнцентер” wидтх=”722″]
Српски средњовековни град Звечан код ког се одиграла битка/ Фото: wикипедиа.орг[/цаптион]
Међутим, пуком срећом Никола је успео да преживи бој. Након битке о жупану Николи се дуго ништа није чуло па се може претпоставити да је био рањен и да се у неком од својих замака лечио. За то време, од њега се отцепљује део његове властеле. Ову прилику први је искористио Лазар Хребељановић одузевши од Николиних територију Рудник, који је несумњиво најбогатије место које је овај држао.
ОСВЕТА ЈЕ СПРЕМАНА ДУГО И ТЕМЕЉНО… КНЕЗ ЛАЗАР ЈУ ЈЕ ПРЕЖИВЕО САМО ПУКОМ СРЕЋОМ!
Издаја кнеза Лазара била је најгора по судбину цара Уроша Немањића. Њега је живог заробио Вукашин Мрњавчевић, а свога сина Марка (Краљевића) прогласио за “младога краља”, односно за свога наследника. Тиме је практично установљена владарска династија Мрњавчевића у Србији, а Немањићка угушена и ускоро угашена.
Никола Алтомановић успео је да већ са своје 23 године постане толико моћан да завлада Дубровником, пред њим је већ устукнуо и босански бан Твртко, а спремао се и за освету свима онима који су га издали на Косову 1369. На првом месту то је био Лазар Хребељановић који га је оставио да се сам носи на целокупном војском Вукашина Мрњавчевића иако се одазвао Лазаревом позиву да заједнички ратују.
Међутим, Србији су запретили Турци. Код реке Марице на Чрномену Вукашинова и Угљешина војска је доживела тежак масакр у судару са деловима турске армије (26. септембра 1371. године). У овој бици оба брата – Угљеша и Вукашин су нестали, а остало је потпуно непознато како су страдали.
Управо ова битка је означила и крај Српског царства. Смрт Мрњавчевића је тиме отворила могућност новог престројавања постојећих снага у Србији. У отимању Вукашинових територија нарочито се истакао Лазар Хребељановић који је узео Приштину и Ново Брдо. Недуго потом цар Урош је и умро, а као могући датум помиње се 2. или 4. децембар 1371. године.
Након Вукашинове смрти, најјачи у Србији су били жупан Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и браћа Балшић која су деловала у приморју. Било је питање ко ће завладати Србијом – непромишљен и осион жупан Алтомановић или мудар и прорачунат Лазар Хребељановић.
1372. године долази до поновног сусрета између жупана Алтомановића и Лазара Хребељановића. Иницијатор је био жупан Алтомановић који је упутио свога гласника Хребељановићу и затражио да се њих двојица састану на неком неутралном месту где би своје неспоразуме изгладили. Разлог је био и оно издајство Лазарево тј. напуштање Алтомановића и цара Уроша на Косову, као и то што је Лазар одмах након боја отео Рудник Алтомановићу.
Услов Алтомановићев је био да се састану ненаоружани, да сваки од њих уз себе има само пет људи и да жупан, као надмоћнији, одабере неко неутрално место.
[цаптион ид=”аттацхмент_41151″ алигн=”алигнцентер” wидтх=”720″]
Илустрација Ђукић Горан Горски за Политикин забавник[/цаптион]
Ипак, добро познавајући људске нарави старији и искусан Лазар није веровао младом Николи и предосећао је да се ради о клопци. Повео је тајно већу групу својих војника да у случају нужде притекну у помоћ. Чини се да је Лазар очекивао да ће и жупан Никола урадити нешто слично и да би могло доћи до директног сукоба.
Да се ради о клопци Лазар је сасвим добро проценио, али начин на који је она изведена изненадила је и њега!
Како је било зимско време то је сва околина била прекривена сметовима снега и ту је околност жупан одлучио да искористи. Када је одредио место састанка, жупан је на њега претходно послао своје људе који су под пањеве дрвећа који су се тамо налазили однели оружје, а затим све то затрпали танким слојем снега. Сви трагови су пажљиво уклоњени.
Долазећи на место састанка Лазар није могао да примети било шта што би могло код њега да изазове сумњу јер трагова на снегу није било. На први је поглед изгледало да жупан заиста жели да преговара. Лазар се вероватно правдао за своје издајство покушавајући да на неки начин умири жупана и да постигне какво-такво помирење. Жупан је постепено падао у ватру и у једном моменту његови људи притрчали су оним местима где је оружје било сакривено, ископали га из снега и навалили на Лазара и његове људе.
Како му је неко од људи дотурио нож то је жупан одмах навалио на Лазара желећи да му се лично освети за све. Ударио га је из све снаге ножем у груди и Лазар је пао на земљу сав обливен крвљу.
Ударац који је Лазару задао ножем жупан Алтомановић био је добро одмерен и за овога би био сигурно смртоносан да оштрица ножа није ударила у златни крст који је овај носио око врата. Нож је склизнуо низ крст, апсорбовао главну снагу ударца и сечиво је склизнуло поред наносећи овоме тешку рану која ипак није била смртоносна. Лазар се потом притајио и правио мртвим. Лазарев паж који је нешто даље чувао коње спасао је Лазара тако што му је довео коња, те су побегли на време док су жупан и његови људи хитали да се обрачунају са осталим Лазаревим људима мислећи да је Лазар мртав.
[цаптион ид=”аттацхмент_41153″ алигн=”алигнцентер” wидтх=”720″]
Илустрација Политикин забавник[/цаптион]
Крајњи резултат овога састанка и покушаја жупанове освете биће касније за њега кобне. Лазар је успео да побегне од погибије, али је био тешко рањен тако да је једно време боловао и није се знало да ли ће преживети. Ту прилику је искористио жупан и одмах повратио Рудник који му је Лазар одузео.
Иако је Лазар тада био ближи пропасти него икад, жупанова опсесија Дубровником одвратила га је од даље акције према Хребељановићу. То му је била прва грешка.
Недуго година потом кнез Лазар је својевољно постао вазал угарског краља Лудвига И, да би њих двојица са босанским баном Твртком склопили савез против младог Николе Алтомановића. Удружили су војске и кренули изненада. Алтомановић се сакрио у Ужички град који је врло брзо опкољен од стране кнеза Лазара. Иако је ово био један од најбоље утврђених градова у Србији, жупан Никола је ипак заробљен.
Лазар Хребељановић се и овде показао као врло промућуран политичар – пошто није желео да ризикује свој глас смотреног политичара и нареди жупаново ослепљивање то је поверио његовом сестрићу Стефану Мусићу. Тако је овај политички окршај добио свој епилог и свога победника.
[цаптион ид=”аттацхмент_41149″ алигн=”алигнцентер” wидтх=”768″]
Ужички град/Фото: wикипедиа.орг[/цаптион]
Жупан Никола Алтомановић иако ослепљен није одмах умро већ је живео још дуги низ година наџивевши све своје противнике па и самог Лазара након 1389. Лазар Хребељановић му је у оквиру своје области доделио један део територије који је био довољан да се жупан издржава. Истовремено оставио му је и титулу жупана, али сигурно је да му није оставио и велику слободу кретања. Тако се жупан спомиње у једном писму од 7. децембра 1395. године где се обраћа Стефану Лазаревићу (сину кнеза Лазара) и кнегињи Милици где их моли да они посредују у неком његовом спору са Дубровником. У то доба имао је око педесет година. Недуго потом је и умро.
На крају, велики жупан Никола Алтомановић несумњиво остаје најсиловитији и непоновљиви лик иначе богате средњовековне историје Србије. За живота о њему су причане легенде, а након смрти још и више у потпуности искривљујући оно што је стварно било.
О кнезу Лазару и његовој судбини даље се зна. Народна српска епика обилује стиховима о кнежевој вечери на којој Лазар апострофира Милоша Обилића као будућег издајника на Косову. Био то само песнички мит или не, тек потврђено је историјски ко је први на неки начин починио издају на Косову две деценије раније. Колико бисмо уједињени могли лакше да се одбранимо од Турака, да се наша властела међусобно није утркивала за превласт и чинила овакве потезе. Но, о томе данас можемо само да нагађамо.
Пише за Опанак К. М. према књизи др Жељка Фајфрића “Велики жупан Никола Алтомановић”, Шид: Србска православна заједница, 2000.
