Iako su se tradicionalne dečje igre pre svega razvile iz obredne prakse zajednice u kojima su nastajale, već u prošlom veku one su se izdvojile u zabavu za odrasle i za decu. Posmatrano iz današnjeg ugla, značaj igara je teško sagledati, uzimajući u obzir opštu transformaciju društva koja je nastupila sa modernim dobom. Dečje igre bile su i ostale jako važne kako za fizički, tako i za intelektualni razvoj deteta. Kroz igru su se deca upoznavala, zbližavala i razvijala. Mahom su dečje igre danas povezane sa virtuelim svetom, računarima i mobilnim telefonima, a mi vas sada podsećamo na igrice koje su nekada igrala i deca i odrasli.
Jurke, šuge
Ova dečja igra bila je popučarna među decom svih uzrasta. Izabere se jedan igrač koji juri, a ostali beže i trdude se da ne budu uhvaćeni. Bežanje je ograničeno na dogovoreni prostor, a kada igrač koji juri dodirne nekog od igrača koji beži i kaže: šuga, ovaj preuzima njegovu ulogu i igra se nastavlja. Oni koji beže mogu da nađu spas, ako se u toku trčanja po dva igrača uhvate za ruke. Ova igra mogla je da se izvodi i napolju i unutra.
Jelečkinje, barjačkinje
Ova dečja igra bila je popularna u svim krajevima Srbije u 19. veku i izvodila se pod različitim imenima. U niškom kraju su je zvali Arjačkinje, a u Kotoru Erberećke ili erbetute. Igrala se napolju tako što se igrači podele u dve grupe sa jednakim brojem članova. Svi članovi igre stanu u dve vrste, jedni naspram drugih, i čvrsto se uhvate za ruke. Igru počinje jedna gripa, pitajući igrače druge grupe: Jelečkinje, barjačkinje, koga ćete? Igrači druge grupe se međusobno dogovore koga će i kažu: Hoćemo Milana!(na primer) Milan tada istrči iz svoje vrste prema drugoj ekipi koja ga je tražila i pokušava da svojim telom probije lanac čvrsto povezanih ruku, pri tom birajući mesto između igrača za koje misli da su najslabiiji u drugoj grupi. Ako u zaletu uspe da preseče taj lanac, može iz ove grupe u svoju da dovede jednog igrača. A, ako ne uspe, ostaje u toj grupi koja ga je tražila. Pobednik je ona grupa koja uspe da na svoju stranu prevede što veći broj igrača iz suprotne grupe.
Kolariću, paniću
Ovo je jako stara igra, koja zahteva veštinu i spretnost kolovođe. Igra se tako što se deca drže za ruke u otvorenom kolu. Dva poslednja deteta na levom kraju kola podignu spojene ruke, koso gore. Kolovođa sa desne strane kola vodi kolo prema tom prolazu sa leve strane. Za njim koračaju sva ostala deca i pevaju: Kolariću, paniću, Pletemo se samiću, Sami sebe zaplićemo, Sami sebe rasplićemo- i za kolovođom se provlače kroz prolaz i vraćaju se na mesto sa kog su krenuli. Na ovaj način pretposlednje dete savijenim rukama napravilo je čvor oko sebe. Kolovođa ponovo vodi kolo prema novom prolazu i tu radnju ponavlja dok se sva deca ne zapletu. Zatim, uz istu pesmu počinje rasplitanje kola.
Trule kobile
Ovu igru su najčešće igrali stariji dečaci, jer je igra bila vrlo teška. Jedan igrač se savije tako da mu gornji deo tela bude u paralelnom položaju sa zemljom. Da bi se održao u tom položaju tokom igre onse najčešće drži za stablo drveta ili za struk druga koji stana ispred njega. Zatim se za savijenog igrača hvataju još dvojica ili trojica igrača i tako prave dugačku trulu kobilu, na koju skaču jedan po jedan ostali igrači, tako da to liči na jahače na konju. Prvi igrač skače najdalje, a svi ostali ređaju se iza njega. Tako poređani, počinju odbrojavanje kojim se meri izdržljivost trule kobile. Kad kobila pod teretom padne, igra se ponavlja. Tada igrači menjaju uloge da bi se uporedila izdržnjivost i jedne i druge trule kobile.
Crveno, belo, plavo (tapšalice)
Dva igrača vrte konopac i govore: Crveno, belo, plavo, a treći u tom istom ritmu preskače konopac. Pre početka igre svako odabere svoju boju, pa kada igrač koji skače pogreši, on nagazi na konopac, a na njegovo mesto dolazi onaj na čiju je boju preskakač pogrešio. U ponavljanju igre igrači menjaju svoju boju. Često se događa da mlađi igrači izgovaraju svoja imena ili imena cveća, umesto boja.
